Demolizam.rs

Preduslovi nastajanja naroda jesu gajenje ljubavi prema bogu (bogoljublje), to jest rodu (rodoljublje). Razume se, ako bi svetlo dana trebalo da ugleda srpski narod, ta ljubav bi se morala usmeravati prema pravoslavnom bogu i prema srpskom rodu. Nešto poput Kluba ljubitelja prirode, pozorišta, ili možda filatelije – okuplja se na osnovu istih afiniteta i tako postaje jednom diferenciranom grupom. To i nije tako loše, osim što se kod tih klubova radi o ličnim sklonostima i nema prisile. Ovo načelo je ekstremno i zamišljeno tako da iz udruženja ispiše sve kojima savršeno ne pristaje klupska uniforma.

Biti član nekog društva ili države, srećom ipak nije isto što i učlaniti se u klub istomišljenika. I zato svako može da razmatra šta je najbolje za Srbiju i da predlaže različita rešenja za njen prosperitet, ali kada je pritom deo rešenja odstranjivanje onih koji nisu pravoslavni, verujući, Srbi ili rodoljubi (nepotrebno precrtati), radi se o ponovnoj podeli na dobre i loše Srbe/Srbijance.

Zanimljiva logika pokreće ovaj niz argumenata: ‘Imovinu i nekretnine u kojima živim i koje koristim nisu moje jer ih ne mogu odneti sa sobom u grob. Odatle sledi da ne mogu biti doveden ni u kakvu vezu sa njihovim sticanjem i njihovom materijalnom vrednošću.’ Jer, čovek je pre svega duhovno biće i postoji duhovni, onostrani svet koji je prava suština i cilj našeg postojanja. To što mi na zemlji možemo uživati u materijalnom blagostanju, stvar je prolazna, pa tako i sticanje materijalnih vrednosti i uživanja u njima jesu stvari prolazne. I tako autor ove izjave oslobađa sebe i moralne i pravne odgovornosti odgovarajući ne na konretno novinarsko pitanje o novcu uloženom u izgradnju dvora, već skrećući pažnju na učenje pravoslavne crkve. Sve je podvučeno čuvenim: ’’zašto mene pitate?’’, kao da je biti na najvišem položaju u jednoj instituciji, a posebno u crkvi koja se zasniva na poštovanju hijerarhijskih odnosa, stvar efemerna i više onako - reprezentativna.

Ako je tačno ovo što se govori u citiranoj izjavi, ispada da kada bi neko na visokom ili odgovornom položaju, pred desetinama ljudi nekom drugom rekao da je ružan, glup, zao ili nešto slično, to ne bi bilo ništa specijalno, to bi bio jedan obični opšti vrednosni sud. Jer, toliko je stvari na strani apologete vladike SPC: i tradicija, i vera, i pozivanje na slobodu govora, i zdrav razum. Sve je to još na kraju lepo upakovano u shvatanje po kome crkva nije javni prostor i- bog te veselio! Pred nama je nepregledna širina slobode govora i još nepreglednija privatna sfera u kojoj možemo govoriti bilo šta o bilo čemu! Još ako se oslanjamo na hiljadugodišnjiu tradiciju i veru, ne možemo pogrešiti, ako se neko u tu tradiciju ne uklapa, to nije naša stvar! 

Ali, niti je crkva privatni prostor, niti je visoki crkveni velikodostojnik govornik bez autoriteta i uticaja. Zato, kada se sopstvene “opšte” vrednosti (koje mogu proizilaziti iz nečije vere, tradicije, kulture, ličnog ukusa..) počnu primenjivati na na drugu, konkretnu osobu, ili u ovom slučaju osobe, radi se o prekoračenju granica opštosti i slobode. Ako se u ime tih vrednosti članovi čitave jedne grupe (u ovom slučaju- homosekslualci) obeležavaju i isključuju iz tradicionalne zajednice, onda se radi o govoru mržnje.