Demolizam.rs

Gde god da ste se rodili - rodili ste se na Kosovu. Gde god živeli - živite na Kosovu. Šta god mislili o Kosovu i državnoj politici prema njemu, vaša vrela krv misli što i naši govornici - da vam je mesto na barikadama, u novom kosovskom boju.

Državna politika prema Kosovu je ozbiljno i teško pitanje oko kojeg među građanima Srbije postoje duboka razložna neslaganja. Međutim, ako je borba za Kosovo organska, instiktivna, biološka stvar, onda nikakvih razložnih neslaganja nema niti ih može biti, tim pre što se ovde razum i ne pita. Svi mislimo isto, jer smo svi krvlju vezani za kosovsko tlo, a ako se nekom čini da misli drugačije, onda ne treba da sluša svoj razum, nego svoju krv. Naravno, tamo gde govore krv i tlo nema mesta za individualno mišljenje, slobodnu volju, argumentovani stav, niti razumnu raspravu. Tamo svi mislimo isto. 
   

Mi nismo etnička grupa, mi smo porodica!  Kačiš se s jednim članom porodice - kačiš se sa svima. Nismo odrođeni individualisti kao drugi moderni narodi, mi smo više kao pleme: svi za jednog, jedan za sve! 

Prijateljska, porodična i plemenska povezanost su kohezivni elementi jedinstva na koje govornik poziva svoje sunarodnike, bilo da oni osećaju tu vezu ili ne. U govoru u kom postoji samo jedinstvo i homogenost predmoderne zajednice podrazumeva se da su svi njeni članovi. A oni više nisu građani ili politički subjekti, već postaju osvetoljubivo pleme spremno da po svaku cenu zaštiti svog ugroženog člana od napada neprijatelja. Upozorenje onima u Beogradu je zapravo poruka svojima da su zajedno jači i da treba tako i da se drže. Pritom, poredeći svoje sunarodnike sa plemenom, govornik o istom trošku pokušava da se ustoliči na mesto poglavice.

- Mama?
- Stankoviću, ti li si?
- Ja sam, majko, čitav dan pokušavam da te dobijem.
- Kod Dušanke sam bila, sine. Šta je bilo? Opet ti treba savet?
- Jeste, mama, hitno je. Treba da potpišemo ugovor sa Evropskom investicionom bankom za uklanjanje prepreka u unutrašnjim plovnim putevima kanala Dunav-Tisa-Dunav.
- Šta kažeš? Prekida...
- Kažem prepreka u kanalu.
- Na kom si kanalu, čekaj da javim Radovanovićima. Stalno pitaju za tebe.
- Ma ugovor treba da potpišemo.
- Pa potpiši.
- I mislio sam, ali obavezaćemo se na kamatnu stopu od...
- Ako, ako, sine, nego na kom reče da si kanalu?

Ako si ministar poljoprivrede onda skoro da ti je u opisu radnog mesta da podržiš projekte koji promovišu i afirmišu život seljaka i širu seosku tematiku. I da podsetiš naciju da je seoskog porekla, i izraziš svoj sopstveni afinitet prema selu i seljacima, kao i uverenje da je to, seosko izdanje naše najbolje izdanje. Jer, kako vidimo, samo evociranjem svog seoskog porekla uspećemo da postignemo svoje optimalne, verovatno, psiho-fizičke dimenzije. Možda ima i onih koji ne dele to poreklo ili ne osećaju neku vezu sa precima, bilo da su oni seljaci ili građani, ali po savetu ministra poljoprivrede, trebalo bi da probudimo seljaka u sebi i tako probamo da budemo uspešniji i produktivniji u svetu današnjice. Ako negde zaškripi, loše nam ide, samo se setimo svojih predaka sa sela (ako ih nemate, zamislite da ih imate) i- uspeh je zagarantovan.

Kritičnost ili govor sa različite političke ili kulturne pozicije doživljavaju se kao pretnja, i to pretnja celokupnom kolektivu, kog govornik velikodušno zastupa. Zato se sa onima koji se usude da taknu u narod treba otvoreno obračunati. Strategija je jednostavna: računa se na jasnu podvojenost ‘mi’ vs ‘oni’, koja je autorov glavni, ali i jedini argument. Nepremostiva je razlika između nas, naroda, i njih, intelektualne elite koja je zaboravila kom kulturnom obrascu pripada. Zato te koji su digli nos i usudili se da kritikuju nešto u Srbiji, treba izložiti podsmehu i ironiji (‘mudrac koji mantra’, ‘gospodja teatrolog’), da se malo spuste na zemlju. A, onda, dva puta upotrebiti izraze koji ukazuju na to da se protiv građana silom želi delovati (’na silu’, ‘naterala’), i tako konačno razobličiti tu pretnju koja se na narod nadvija sa intelektualnih visina.

Ljudska prava ne treba da budu shvaćena preširoko, negde se granica mora postaviti, na primer negde iza Roma, a pre homoseksualaca. Jer, ako to ne uradimo, različitost će se prvo promovisati a onda i legalizovati! Borbu protiv intoksikacije društva LGBT-om otežavaju agenti ove zapadnjačke pošasti infltrirani u svim obrazovnim institucijama, od vrtića do univerziteta. Metode su im veoma sofisticirane, pa se možete jednog dana probuditi sa previše izraženim osećajem tolerancije ili čak ljubavi za sve ljude, a da ni sami ne znate gde i kako ste ih pokupili. Još jednom pozivamo građane na pojačan oprez jer se radi o supstanci modifikovanoj tako da zauvek naruši zdravo tkivo društva, čije će se osnovne ćelije trajno oštetiti i razoriti.

Potencijalno drugačiji (bolji) položaj LGBT osoba u društvu, upozoreni smo na vreme, biće rezultat širenja zapadnjačkog uticaja potpomognutog domaćim neprijateljima (nikako proizvod demokratizacije i poštovanja ljudskih prava). Ostaje nejasno zašto bi neko želeo da bilo šta infiltrira u zbijene redove srpskog naciona, ali je zanimljivo da se LGBT populacija, to jest osobe nazivaju LGBT ideologijom. Šta ćemo onda sa heteroseksualnom ideologijom koja je u ovom tekstu očigledno dominantna i  demonstrira svoju moć i društvenu dominaciju?

Istorija je jedna od omiljenijih igračaka politike i ideologije. Po potrebi se mogu uzimati podaci, događaji, simboli i sklapati poput lego kockica u najrazličitije oblike. Primeri iz prošlosti i generalizacije povučene iz njih zgodno uskaču za pridobijanje legitimnosti za svoje pozicije. U takvom sklopu stvari teško je reći kad prestaje istorija, a kad počinje mit i epika. Čak i ako se pokuša kontrolisati njena instrumentalizacija, nekad omiljena igračka može da se pretvori u igračku plačku. Neke (zlo)upotrebe prošlosti su ipak “manje opasne” od drugih kao u ovom primeru, kad se mitu o Srbima kao militantnim hrišćanima suprotstavlja navodno tradicionalno utemeljenje multikulturalnosti u srpskoj istoriji i kulturi. Izgovoreno od istoričara, ima potreban autoritet iza sebe, nasuprot mitu koji su stvorili naši neprijatelji i prenosili poremećeni ljudi. A šta je stvarno slučaj sa srpskom kulturom i istorijom - je li ona u korenima multikulturna? Da li nam istorija zaista kazuje kako smo mi još ihahaj imali ono što savremene visokorazvijene zemlje pokušavaju ali im nikako ne ide da održe? Kako ćemo uraditi biopsiju kulture da to utvrdimo? Dokle ćemo vući tradiciju i istoriju, da li da uključi i progon bogumila i istragu poturica? Koje ćemo nacionalne pisce pored Andrića uključiti u dokazni postupak? Ko će presuditi ko je u pravu? Hoće li srpski Barbika i Ken nositi mač i krst ili ćemo ih obući u sve boje sveta i pakovati ih sa sve rukama raširenim da prigrle svaku različitost?

‘’Gde ćeš, Slavo, sa džemom u Skupštinu!? Ovo je bila prva reakcija onih koji su ugledali Slavicu Đukić-Dejanović, predsednicu Skupštine, kako prekjuče s dve tegle džema, u pratnji potpredsednice Gordane Čomić, dolazi na prvo jesenje zasedanje. Ipak, Slava je brzo razjasnila nesporazum. Domaćica iz Kragujevca je rešila da ispoštuje stare srpske običaje pa je poslanicima odnela slatko! Ali ne jednu teglu, nego dve! I to ne bilo koje slatko- nego od šljiva, koje je sama kuvala u svojoj rodnoj Rači. ‘’Kao predsednica skupštine, Slava je odlučila da poslanike na prvom jesenjem zasedanju, kao prava domaćica ove kuće, počasti slatkim koje je sama pravila. A ja- klasika- donela sam bombonjeru!’’- izjavila je Čomićeva. Inače, kako saznajemo, Đukić-Dejanović je prošle godine skuvala 20 kila slatka od šumskih jagoda, i po 30 kila slatka od dunja i šljiva, domaćih.’’

Smestiti politčara u poznati, svakodnevni ambijent u kome se rade obične stvari, poštuju običaji i pokazuje da i on ima život van javne političke sfere, približava ga ukusu i merilima običnog, “malog” čoveka. Još kada je taj političar prikazan kao veoma uspešan u poslovima koji nisu samo politički, državni, već i domaćinski i gazdinski, onda on zaslužuje još veće poverenje. Postaje simpatičan i poželjan da predstavlja sve nas, u svoj našoj običnosti i malenkosti.

Ako je tačno ovo što se govori u citiranoj izjavi, ispada da kada bi neko na visokom ili odgovornom položaju, pred desetinama ljudi nekom drugom rekao da je ružan, glup, zao ili nešto slično, to ne bi bilo ništa specijalno, to bi bio jedan obični opšti vrednosni sud. Jer, toliko je stvari na strani apologete vladike SPC: i tradicija, i vera, i pozivanje na slobodu govora, i zdrav razum. Sve je to još na kraju lepo upakovano u shvatanje po kome crkva nije javni prostor i- bog te veselio! Pred nama je nepregledna širina slobode govora i još nepreglednija privatna sfera u kojoj možemo govoriti bilo šta o bilo čemu! Još ako se oslanjamo na hiljadugodišnjiu tradiciju i veru, ne možemo pogrešiti, ako se neko u tu tradiciju ne uklapa, to nije naša stvar! 

Ali, niti je crkva privatni prostor, niti je visoki crkveni velikodostojnik govornik bez autoriteta i uticaja. Zato, kada se sopstvene “opšte” vrednosti (koje mogu proizilaziti iz nečije vere, tradicije, kulture, ličnog ukusa..) počnu primenjivati na na drugu, konkretnu osobu, ili u ovom slučaju osobe, radi se o prekoračenju granica opštosti i slobode. Ako se u ime tih vrednosti članovi čitave jedne grupe (u ovom slučaju- homosekslualci) obeležavaju i isključuju iz tradicionalne zajednice, onda se radi o govoru mržnje.