Demolizam.rs

Funkcionisanje sistema uprave ne zavisi od ‘običaja’, niti od navika i sličnih proizvoljnih kategorija delovanja, već počiva na zakonu i protokolima te to što neko nije ukidao Islamsku zajednicu samo znači da mu to nije bilo u opsegu pravnih mogućnosti. Svakako, Mahmutović ovom prilikom pokušava takodje i da bude jedan s narodom, da pokaže kako tamo zli munafici i nevidljivi mufljuzi prete radu boraca za prava gradjanja i da gradjani trebaju prepoznati doticne kao nečasne, a samim tim i one koji ne mogu služiti narodu.

Iako je Jovanović ovom prilikom gadljiv na populizme drugih političara, nije mu promaklo da ih sve strpa u isti koš i njihove politike proglasi krivima za sve što ne valja u zemlji. Naravno, jedini spas je u idejama koje zastupa LDP i oko njih se svi moramo ujediniti.

Gde god da ste se rodili - rodili ste se na Kosovu. Gde god živeli - živite na Kosovu. Šta god mislili o Kosovu i državnoj politici prema njemu, vaša vrela krv misli što i naši govornici - da vam je mesto na barikadama, u novom kosovskom boju.

Državna politika prema Kosovu je ozbiljno i teško pitanje oko kojeg među građanima Srbije postoje duboka razložna neslaganja. Međutim, ako je borba za Kosovo organska, instiktivna, biološka stvar, onda nikakvih razložnih neslaganja nema niti ih može biti, tim pre što se ovde razum i ne pita. Svi mislimo isto, jer smo svi krvlju vezani za kosovsko tlo, a ako se nekom čini da misli drugačije, onda ne treba da sluša svoj razum, nego svoju krv. Naravno, tamo gde govore krv i tlo nema mesta za individualno mišljenje, slobodnu volju, argumentovani stav, niti razumnu raspravu. Tamo svi mislimo isto. 
   

Iako su mu usta puna slobode, svaki Leonida potajno sanja o nekom Kserksu i njegovoj okupaciji. Jer, kad ne bi bilo Kserksa, ne bi bilo potrebe ni za junačkim otporom, čeličnom disciplinom, spartanskim jedinstvom, itd. Zamislimo Spartu bez Kserksa, slobodnu, mirnodopsku, bezbrižnu. Leonidini vojnici su se potikali svaki na svoju stranu – jedan uzeo kredit za stan, drugi čeka da mu se žena porodi, pa kupuje bebi opremu, treći letuje na Kritu, četvrti čeka posao na birou, peti još uvek živi u maminom podrumu i po ceo dan igra nintendo... Sve u svemu – beda individualizma i nezainteresovanosti za spartanski nacionalni duh. Ali kad je tu Kserks – onda se maršira u istom stroju i gine do poslednjeg čoveka. Nezgodno, nema šta, ali nacionalni duh – nikad življi!

 Naši govornici poručuju:  Nije bitno da li su ljudi slobodni i kako žive, nisu bitne njihove sitne brige i zadovoljstva, bitno je organsko jedinstvo, odnosno, "nacionalni duh".   Beograd je nacionalno zakržljao, jer se njegovi građani, poput građana svih velikih gradova na svetu, bore sa svakodnevicom, a ne protiv bornih kola i inostranog političkog zuluma. Kako bi se nacionalno jedinstvo u prestonici regenerisalo, dobro bi nam došla jedna mala okupacija i malo više spoljašnjih pritisaka, a do tada bi valjalo da za svoju maticu prihvatimo one koji imaju više nacionalnog duha od nas.

"Evo mene, eto vas, sad konačno imate za koga da glasate!", ovim rečima Karađorđe se obratio svojim mnogobrojnim pristalicama okupljenim u sali "Hrast". Blicevi sevnuše, on okrenu prvo levi profil, pa desni, pomazi jedno dete po glavici, pa nastavi: "Uprkos stranačkom monopolu dahija, narodni pokret 'Ustanak - bez milosti!', uspeo je da skupi dovoljan broj potpisa za moju kandidaturu, što je samo prva u nizu naših pobeda!".

Ako je zemlja okupirana, onda su stranke na vlasti saradnici okupatora, čime smo ih efektivno izopštili iz nacionalnog kolektiva i dozvolili da se u borbi protiv njih upotrebe sva raspoloživa sredstva. Glasati za nas, s druge strane, više nije pitanje političkog izbora, već elementarnog rodoljublja, odnosno vernosti svom narodu i državi. Kako onda u jednoj okupiranoj zemlji očekujemo da dođemo na vlast redovnim izborima, i kako to da se u takvoj zemlji ovakvi izbori uopšte održavaju, pitanja su koja ostavljamo za neki drugi put.

Mi nismo etnička grupa, mi smo porodica!  Kačiš se s jednim članom porodice - kačiš se sa svima. Nismo odrođeni individualisti kao drugi moderni narodi, mi smo više kao pleme: svi za jednog, jedan za sve! 

Prijateljska, porodična i plemenska povezanost su kohezivni elementi jedinstva na koje govornik poziva svoje sunarodnike, bilo da oni osećaju tu vezu ili ne. U govoru u kom postoji samo jedinstvo i homogenost predmoderne zajednice podrazumeva se da su svi njeni članovi. A oni više nisu građani ili politički subjekti, već postaju osvetoljubivo pleme spremno da po svaku cenu zaštiti svog ugroženog člana od napada neprijatelja. Upozorenje onima u Beogradu je zapravo poruka svojima da su zajedno jači i da treba tako i da se drže. Pritom, poredeći svoje sunarodnike sa plemenom, govornik o istom trošku pokušava da se ustoliči na mesto poglavice.

Ovo nije samo primer organskog jedinstva, ovo je paradigma ideologije organskog jedinstva. Reči i razumna rasprava, bezvredni su u poređenju sa onim što nam je duboko u srcu, sa čim smo organski povezani, a ta stvar je, naravno, nacija. Mi toliko volimo Srbiju da nam ta strast muti um i nemamo ni reči da je opišemo! I kada bismo uspeli da je opevamo, ne bismo imali hrabrosti da to i javno izdeklamujemo, to je toliko snažno i intimno osećanje, da mora ostati neizgovoreno. Manjak reči i hrabrosti nadomestili smo viškom predizbornih hormona i emocija, pa bismo da se zaori "Srbija je srce Srbije"! Ne naglas, naravno, već da to kaže govor tela, ruku smo stavili tamo gde nas najviše boli kad se mnogo, a nesrećno voli... Ali, zašto mi toliko volimo Srbiju? Pa, to je kao da nas pitate zašto imamo srce.

Zar ne bilo divno kada bismo svi mislili isto, ili preciznije – isto kao Vlada Srbije? Ali avaj, ta prokleta srpska nesloga... Probematičan izveštaj vlade, ovde se proglašava simbolom nacionalnog jedinstva, a njegovo kritikovanje napadom na ovo jedinstvo. Međutim, normalno je da se predstavnici različitih grupa u višestranačkoj skupštini ne slažu po mnogim pitanjima, a na vladi je da izađe sa predlozima i da za njih pokuša da dobiještoširu podršku. Ako te podrške nema, problem je u vladi, ne u "srpskoj neslozi".

Nacionalni konsenzus može biti poželjan u nekim stvarima, ali suštinsko pitanje je – konsenzus oko čega? Upravo to pitanje govornica pokušava da izbegne govoreći o nacionalnom konsenzusu kao o vrednosti po sebi. Zaista je divno složiti se oko vrednih ciljeva, ali ne i oko problematičnih izveštaja.

Oko neprihvatanja kosovske nezavisnosti, ali i oko naše verzije o balkanskim ratovima mora postojati apsolutni konsenzus u svim državnim institucijama, uključujući i one kulturne, poput pozorišta i Sajma knjiga. Ovo je zapravo apel za podređivanje svih aspekata društvenog života (jer malo je kulturnih institucija i događanja u Srbiji koja nisu finansijski ili na neki drugi način zavisna od države) jednoj koncepciji nacionalnog interesa, kao i za čišćenjem institucija od "nepodobnih" službenika. Kako jedna pozorišna predstava ili govor na otvaranju Sajma knjiga mogu da ugroze goli opstanak nacije, govornik ne kaže, ali očigledno računa na opšta mesta - nesloga vodi u propast, može nas spasiti jedino apsolutno jedinstvo po pitanju nacionalnih ciljeva. Drugim rečima: "Uhapsite Voltera!". Ili ga bar otpustite.

Govornik pravi dvostruku zamenu teza - prvo sve one koji se ne slažu sa njegovim stavovima po pitanju Kosova, optužuje da podržavaju separatizam, a zatim to proglašava pretnjom golom opstanku nacije. Od otvaranja sajma do nacionalne kataklizme u dva laka koraka.

Da bi se ilustrovalo sopstveno viđenje društvene i političke situacije u Srbiji koriste se različiti stereotipi o “nama” i “njima”. Ono što su u odnosu prema Srbima bila “dojučerasnja braća”, a sad novostečeni neprijatelji (zbog drugačijeg verskog ili nacionalnog opredeljenja), to su, kako se tumači u ovom govoru, prema Srbima iz takozvane prve Srbije “drugosrbijanci”. Operiše se terminima iz diskursa o izdajnicima i istinskim patriotama, pa tako u ovom tekstu možemo pročitati o poturicama, montenegrinima, filokatolicima, dukljanima, crvenima, pa čak i o papišta Racima. Ove nove “druge”, današnje “Drgosrbijance”, od “prvih” Srba ne deli, kao u navedenim poređenjima vera ili nacija, već saradnja sa institucijama EU i rad u nevladinim organizacijama. Uz govor o stranim plaćenicima i unutrašnjim neprijateljima (koji nikad ne spavaju) ide i osećaj ugroženosti i pitanje (nacionalnog) opstanka. Ovde se, međutim, otišlo i korak dalje, pa se navodna prevlast jednih nad drugima objašnjava i doživljava kao protektorat, to jest, u igru se upliće suverenitet države, čijim se zaštitinkom i jedinim legitimnim uživaocem oseća govornik i grupa koju zastupa. Jedna društvena grupa, društvena opcija se predstavlja kao država sama, koja mora biti i ostati homogena.

U ovoj borbi dobra i zla, stavlja se znak jednakosti između razumevanja, ljubavi i samog naratora a drugoj strani se pripisuje ambicija stvaranja pakla na Zemlji. U svojim optužbama na račun politike predsednika, sugerisanjem da vlast planira da uspostavi pakao, govornik priziva apokaliptične slike kojima se slušaoci zastrašuju a eventualno pristupanje NATO-u, što je i glavna tema kritike, predstavlja kao još samo jedan, ujedno i očekivani, korak ka propasti. Ovo radikalizovanje optužbe - ne samo da je spreman da pristupi NATO-u već i pakao da stvori – omogućava slušaocu lakše donošenje zaključka u pogledu prvobitne optužbe (priključenje NATO-u). Ipak, zanimljivije je gde se pronalazi uzrok predsednikovog izdajništva i postupaka - u njegovom nerazumevanju Srbije koje je prouzrokovano nedostatkom ljubavi za samu zemlju. Uvođenjem razumevanja, kao racionalne kategorije, u standardnu šemu patriotizam – izdajništvo, implicira se ne samo da je ljubav prema Srbiji jedini način da se ona razume već i da razumevanje Srbije vodi ka konkretnim postupcima odnosno politici. Govornik ide dalje i izlistava šta bi, odnosno ne bi, uradio neko ko razume i voli Srbiju, time implicirajući da je on taj koji ima objektivan uvid u celokupnu sliku i neko ko voli svoju zemlju. Ipak, ako je ljubav neophodna da bi se nešto razumelo, ostaje nejasno kako sam govornik može razumeti NATO ako ga toliko ne voli, a sebe uskraćuje i za mnoge druge spoznaje.

Preduslovi nastajanja naroda jesu gajenje ljubavi prema bogu (bogoljublje), to jest rodu (rodoljublje). Razume se, ako bi svetlo dana trebalo da ugleda srpski narod, ta ljubav bi se morala usmeravati prema pravoslavnom bogu i prema srpskom rodu. Nešto poput Kluba ljubitelja prirode, pozorišta, ili možda filatelije – okuplja se na osnovu istih afiniteta i tako postaje jednom diferenciranom grupom. To i nije tako loše, osim što se kod tih klubova radi o ličnim sklonostima i nema prisile. Ovo načelo je ekstremno i zamišljeno tako da iz udruženja ispiše sve kojima savršeno ne pristaje klupska uniforma.

Biti član nekog društva ili države, srećom ipak nije isto što i učlaniti se u klub istomišljenika. I zato svako može da razmatra šta je najbolje za Srbiju i da predlaže različita rešenja za njen prosperitet, ali kada je pritom deo rešenja odstranjivanje onih koji nisu pravoslavni, verujući, Srbi ili rodoljubi (nepotrebno precrtati), radi se o ponovnoj podeli na dobre i loše Srbe/Srbijance.

Interesantan je argument u ovoj izjavi - to da su Srbi većina na dve trećine opštine Novi Pazar, iako se ne radi o broju stanovnika, već o njihovoj teritorijalnoj rasprostranjenosti. Srbi tako predstavljaju većinu seoskog stanovništva u opštini, ali su i dalje manje od jedne četvrtine stanovništva. A Zubin Potok je još zanimljiviji primer, jer više Srba na Kosovu živi u enklavama u opštinama s albanskom većinom, nego na celom 'neokupiranom' severu. Sama činjenica da više Srba ili više bilo koga živi na istom prostoru ne garantuje samo po sebi razvoj. Zašto bi samo stvaranje novih opština značilo da će se sredina razvijati ('stvaranje novih malih gradskih naselja') kad imamo onoliko opština koje propadaju, a iz spomenutih Kraljeva i Kragujevca ljudi nastavljaju da se sele za Beograd u potrazi poslom, obrazovanjem, boljim uslovima života. Ali, kada u glavi imate tako jasno razgraničenu razliku između Srba i Bošnjaka, to jest nas i njih koji smo primorani da živimo jedni pored drugih i tako sprečavamo svoj međusobni ekonomski i kulturni razvitak, rešenje problema suživota se i samo nameće. Granice su spas!

U konkretnom primeru ne samo što se tvrdi da 90 posto Srba iz Srbije misli isto, već oni misle isto kao svi Srbi u Republici Srpskoj, a takvoj zavidnoj koheziji nacionalne misli se odaje posebno poštovanje kršenjem pravopisa i pisanjem velikog slova v pri obraćanju. Teza da (gotovo) svi pripadnici jednog naroda misle isto je uvek problematična, a posebno kada je činjenice pobijaju. Naime, ako je istina da se 90 posto naroda suštinski ne slaže sa politikom svoje zemlje, zašto oni ne bi mogli da izaberu ili oforme drugačiju vlast? Radi se o tome da govornik po nekom sopstvenom osećaju tumači društveno-političku situaciju tvrdeći da ne postoji adekvatan politički izbor, da je na snazi sistemska okupacija i nepostojanje sile ili organizacije koja bi pomogla narodu da se , pretpostavljamo, podigne do visine sopstvenih misli. Ono što je ključno u ovoj izjavi je zapravo to što govornik, na osnovu pomenutog subjektivnog osećaja i neke vrste čak pesničkog zanosa prvo zamišlja i oblikuje homogeni kolektiv (srpskog naroda), zatim mu se obraća i konačno ga zastupa, govori u njegovo ime. Razlika između pojedinca i zajednice se briše. Sve sami motivi i figure romantičarskog pesništva!

Priča se da Srbi dele jednu dragocenu osobinu - ne daju na sebe. Čast je nerazdvojiva od njih. U konkretnom primeru se ne kaže, na primer, da je došlo do opravdanog nezadovoljstva i revolta srpskog naroda na Kosovu. Srpski narod postaje projektovana meta Prištine, a prgavi Srbi  osetljivi na integritet, spremni su da ga odbrane uvek i po svaku cenu. Još ako je taj integritet teritorijalan, opresor nema šanse.

Čini se, međutim, da “srpski mentalitet” punu snagu razvija samo pri spoljašnjim uslovima, usmeren na etničkog Drugog. I prava je šteta što se ne usmerava dovoljno na jednostrane poteze Beograda i nije zaštitnik ličnog integriteta od omalovažavanja po šalterima, redovima, na ulicama i u potrošačkih korpama. Da je među nama koji narodski revolucionar verovatno bi oplakao svu tu neiskorišćenu ustaničku energiju. Ali tako je to sa problematičnim konceptima - čas važe, čas ne važe (u zavisnosti od toga šta hoće da se kaže). 

Ovaj novinski članak predstavlja jedan od nastavaka u epskoj biografiji porodice Đoković. Čitaoci ostaju uskraćeni za precizne podatke i kontekst u kome se odigrala situacija, a retoričkom imaginacijom se događaj kontekstualizuje na jednom drugačijem nivou.

Umesto mogućih racionalnih pretpostavki o uzrocima, autor teksta je, smatravši da je bilo koji povod za ovakav tretman nedostojan familije najboljeg srpskog i balkanskog sportiste (citat iz teksta), odlučio da se pozabavi (svima dobro poznatom) zlonamernošću i nepravednošću hrvatskih vlasti prema pripadnicima naciona iz kojeg potiče i znamenita familija.

Oslanjajući se na zaoštrenu leksiku (maltretiranje, ljubomora, ponižavanje, ogorčenost, skandal), događaji su interpretirani kao mogući uzrok problema u odnosima dve zemlje (!), koji će onda sigurno rezultirati izostankom srpskih turista sa hrvatskog primorja. I čini se zapravo da je sav napor novinara usmeren ka tome da kaže da oni mogu imati to svoje more i po sto puta, ali mi im doći nećemo!

Tekst se efektno završava u harmoničnom uskliku vlasti i opozicije da Srbija možda nema more, ali da će se, verovatno, s radošću peći na avgustovskom suncu uživajući u manjku u kasi budžeta susedne države.

Izglasavanje konkretnog zakona o decentralizaciji pozivanjem na prigodno odabrane istorijske primere određeno je kao jedini put napretka, kom se mogu protiviti samo oni koji u XIX veku nisu hteli da se umivaju, niti su želeli da im izgradi železnica. Ovakom postavkom situacije nasilno se nameće crno-bela slika u kojoj su sa jedne strane umni Srbi i njihovi nastavljači koji menjaju Srbiju i vuku je ka budućnosti, a sa druge musavi i nazadni, koji se takvom razvoju uporno opiru. Ako se neko ne slaže sa jednim predlogom zakona ne znači da ne podržava ideju decentralizacije države. A još manje da je primitivac. Govorniku je, međutim, stalo da sve koji se s njegovim predlogom ne slažu okarakteriše kao takve. Ko bi još hteo da se nađe na strani onih, prljavih i zaostalih. Prosto je, ako ti se ne sviđa naš predlog - idi umij se!