Demolizam.rs

Oproban demagoški pristup lične diskvalifikacije onoga koji saopštava, njegovih namera i ambicija. Time se omalovaži tema, gurne u drugi plan, i obesmisli pitanje odgovornosti za ono što je učinjeno ili nije učinjeno. 

Iako su mu usta puna slobode, svaki Leonida potajno sanja o nekom Kserksu i njegovoj okupaciji. Jer, kad ne bi bilo Kserksa, ne bi bilo potrebe ni za junačkim otporom, čeličnom disciplinom, spartanskim jedinstvom, itd. Zamislimo Spartu bez Kserksa, slobodnu, mirnodopsku, bezbrižnu. Leonidini vojnici su se potikali svaki na svoju stranu – jedan uzeo kredit za stan, drugi čeka da mu se žena porodi, pa kupuje bebi opremu, treći letuje na Kritu, četvrti čeka posao na birou, peti još uvek živi u maminom podrumu i po ceo dan igra nintendo... Sve u svemu – beda individualizma i nezainteresovanosti za spartanski nacionalni duh. Ali kad je tu Kserks – onda se maršira u istom stroju i gine do poslednjeg čoveka. Nezgodno, nema šta, ali nacionalni duh – nikad življi!

 Naši govornici poručuju:  Nije bitno da li su ljudi slobodni i kako žive, nisu bitne njihove sitne brige i zadovoljstva, bitno je organsko jedinstvo, odnosno, "nacionalni duh".   Beograd je nacionalno zakržljao, jer se njegovi građani, poput građana svih velikih gradova na svetu, bore sa svakodnevicom, a ne protiv bornih kola i inostranog političkog zuluma. Kako bi se nacionalno jedinstvo u prestonici regenerisalo, dobro bi nam došla jedna mala okupacija i malo više spoljašnjih pritisaka, a do tada bi valjalo da za svoju maticu prihvatimo one koji imaju više nacionalnog duha od nas.

Popul(ar)istički rečnik demagogije je dobro oruđe za analizu političkog govora u Srbiji, ali nije da nema mane. Naime, uprkos pažljivom i sistematskom procesu odabira kategorija kroz koje će se posmatrati demagogija i populizam, jedna kao da je promakla. Gde smestiti “zastrašivanje Evropske Unije”? U ovim citatima, teza se gradi na sledeći način: najpre se priznaje da mi moramo da reformišemo državu da bismo ušli u EU. To nije lako, upozoreni smo, ali rezultati će biti vidljivi već u septembru (2011. godine). Prećutkuje se da su rezultati mogli već i da se vide, a država da bude izreformisana sto puta. Dalje, pored unutrašnjih poteškoća postoji i kriza u samoj Evropskoj Uniji, a to nikako nije povoljno. U kriznim situacijama je teško biti pametan i greške su neizbežne. I baš takva jedna greška predstavnika EU može da bude tragična, kako po nas, tako i po njih. Ako nas ne prime, eto nestabilnosti i “nekih u geopolitičkom smislu neevropskih elemenata” na Balkanu, a samim tim i na “šalterima budžetskih službi Evropske unije”.

Tako dolazimo do konačne teze koja glasi: (mi moramo da reformišemo državu, ali) ako ne uđemo u EU to će biti krivica i odgovornost same EU. A takvo “zastrašivanje EU” je zapravo usmereno na unutrašnji teren i delotvorna je poruka domaćoj javnosti. Težište odgovornosti za neuspeh evrointegracija se seli van Srbije u samo srce EU, a zastrašivanje je samo stilska poskočica. Dobro je, ipak nema potrebe za novom kategorijom, na sigurnom je u postojećoj.

Prizivanje na autoritet inostrane obaveštajne službe daje težinu određenoj tvrdnji jer se smatra da su inostrane sile dobro i objektivno obaveštene, tim pre ako su i same, na bilo koji način, bile upletene u događaje o kojma se izveštava. Ovo prizivanje je posebno „ubedljivo“ kada se poziva na autoritet obaveštajne službe sa Zapada čiji navodni podaci govore suprotno od zvanične politike zemlje iz koje je obaveštajna služba. Time se ne pokazuje samo da su podaci tačni, jer stižu iz obaveštenih izvora iz inostranstva, već potvrđuju i jednu drugu tezu – da Zapad ima politiku protivnu interesima Srbije i, prirodno, činjenicama.

Obrisi teze o stranom uništenju Jugoslavije su tu: NATO je uključen u sva zla na našim prostorima, kad se raspadala Jugoslavija, oni su bili tu, kad je trebalo bombardovati nas – zna se ko je bio zadužen za to. Ostavili su za sobom hiljade tona osiromašenog uranijuma. Kao instrument američke politike, NATO petlja po Balkanu već neko vreme i to ne može biti slučajnost.

Mi smo žrtve, i jezik koji se koristi govori u prilog tome - zla su nam učinjena, radili su na raspadu Jugoslavije... Izlistavanjem NATO zlodela pravi se strašilo koje treba da zaobiđemo služeći se iskustvom iz prošlosti. Pored slika mučeništva i zastrašivanja, postoji u ovom primeru još nešto: kao žrtve, mi smo pasivni, a američka politika i njen instrument NATO su pravi akteri i krivci. Kroz činjenice i polučinjenice provučena je teorija zavere koja može da služi i kako bi se teret odgovornosti za sva zla na ovom prostoru prebacio na NATO.

Možda izgleda komplikovano, ali, prava je istina uvek jednostavna, samo treba biti politički hrabar da se ona izgovori. Ne damo Kosovo, ali možemo se dogovoriti. Daj šta daš, kad već ne htedoste više od autonomije. A manje od nezavisnosti. I onako nije bilo baš normalno da živimo zajedno. Svaka ptica svome jatu. Svaki iver svojoj kladi. Zato je Srpska nešto drugo, tu smo svi naši...ova nenormalna granica među nama će od nenormalnosti i sama nestati.

Obrazlažući svoje viđenje geopolitičkih odnosa u bivšoj Jugoslaviji konstatacijom o “normalnosti”, govornik staje na sigurno tle zdravorazumskog i jednostavno-pragamatičnog mišljenja. Osim toga što je normalno da će RS prvo da se ocepi od BiH, a zatim i da se pripoji Srbiji, ni ne izgovara se (koliko se podrazumeva) da će Srbija prihvatiti RS jednom kada se ova ocepi. I tako, sve o ocepljenju, razgraničenju, multietničkim obmanama… nije kraj novim granicama i prekrajanjima, kao da kaže govornik, nadajući se da ćemo u toj novoj preraspodeli teritorija, zasnovanoj na čemu drugom do- na tekovinama zdravog razuma i normalnosti- i mi iz Srbije konačno uspeti nešto da maznemo.

Nacionalno osetljivom kosovskom problemu se retko prilazi na direktan i otvoren način. Predlozi i rešenja se najčešće uvijaju i zavijaju u formulacije poput “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, koje više sakrivaju nego što obrazlažu. Međutim, politička scena nije monolitna i ima izuzetaka koji dopuštaju sebi da otvoreno govore o statusu Kosova i koji su spremni i da kažu čak i “ono što narod ne želi da čuje”. Oni predlažu drugačija rešenja i zalažu se za radikalnu promenu državne politike. Šta to znači u slučaju Kosova? Znači da nam treba 1) agenda koja će 2) razumeti zajedničke interese na kojima 3) treba da radimo. Radom na agendi na zajedničkim interesima ćemo ostvariti 4) partnerstvo koje 5) afirmiše nove odnose koji će 6) konačno stabilizovati region. A šta to stvarno znači u slučaju Kosova? I da li je to potpuno drugačiji kurs prema ovoj temi?

U konkretnom primeru ne samo što se tvrdi da 90 posto Srba iz Srbije misli isto, već oni misle isto kao svi Srbi u Republici Srpskoj, a takvoj zavidnoj koheziji nacionalne misli se odaje posebno poštovanje kršenjem pravopisa i pisanjem velikog slova v pri obraćanju. Teza da (gotovo) svi pripadnici jednog naroda misle isto je uvek problematična, a posebno kada je činjenice pobijaju. Naime, ako je istina da se 90 posto naroda suštinski ne slaže sa politikom svoje zemlje, zašto oni ne bi mogli da izaberu ili oforme drugačiju vlast? Radi se o tome da govornik po nekom sopstvenom osećaju tumači društveno-političku situaciju tvrdeći da ne postoji adekvatan politički izbor, da je na snazi sistemska okupacija i nepostojanje sile ili organizacije koja bi pomogla narodu da se , pretpostavljamo, podigne do visine sopstvenih misli. Ono što je ključno u ovoj izjavi je zapravo to što govornik, na osnovu pomenutog subjektivnog osećaja i neke vrste čak pesničkog zanosa prvo zamišlja i oblikuje homogeni kolektiv (srpskog naroda), zatim mu se obraća i konačno ga zastupa, govori u njegovo ime. Razlika između pojedinca i zajednice se briše. Sve sami motivi i figure romantičarskog pesništva!

Ovaj novinski članak predstavlja jedan od nastavaka u epskoj biografiji porodice Đoković. Čitaoci ostaju uskraćeni za precizne podatke i kontekst u kome se odigrala situacija, a retoričkom imaginacijom se događaj kontekstualizuje na jednom drugačijem nivou.

Umesto mogućih racionalnih pretpostavki o uzrocima, autor teksta je, smatravši da je bilo koji povod za ovakav tretman nedostojan familije najboljeg srpskog i balkanskog sportiste (citat iz teksta), odlučio da se pozabavi (svima dobro poznatom) zlonamernošću i nepravednošću hrvatskih vlasti prema pripadnicima naciona iz kojeg potiče i znamenita familija.

Oslanjajući se na zaoštrenu leksiku (maltretiranje, ljubomora, ponižavanje, ogorčenost, skandal), događaji su interpretirani kao mogući uzrok problema u odnosima dve zemlje (!), koji će onda sigurno rezultirati izostankom srpskih turista sa hrvatskog primorja. I čini se zapravo da je sav napor novinara usmeren ka tome da kaže da oni mogu imati to svoje more i po sto puta, ali mi im doći nećemo!

Tekst se efektno završava u harmoničnom uskliku vlasti i opozicije da Srbija možda nema more, ali da će se, verovatno, s radošću peći na avgustovskom suncu uživajući u manjku u kasi budžeta susedne države.