Demolizam.rs

Ovo je fantastican primer kako se pokušava raditi kontola štete tako što se ignorišu sve činjenice i problem prebacuje na medije koji tabloidno izveštavaju o nekom postupku. Mislim, mediji ne bi imali šta da izveste da se ta tabla nije stavila. A svakako, očigledno nije bitno šta ta tabla predstavlja, nego se vašarski priča o kvalitetu njene izrade I upotrebljenog materijala, u fazonu da je bila od mermera, e tek bi tad bila frka.

Ideja uvida u javne rashode jeste da građani znaju na koji način se koristi novac poreskih obaveznika. S druge strane, ministrova ideja je da će objavljivanjem troškova ministarstva na čijem je čelu zapravo pokazati svoju veličinu a da se samim troškovima niko neće ni baviti. Ako ni zbog čega drugog a onda iz pristojnosti prema pionirskom gestu. Preteći tu logiku, danas-sutra bi neko mogao da nam, ničim izazvano, kaže koliku je imovinu stekao korupcijom i malverzacijama i da se onda čudom načudi kada se od njega traži da pravno odgovara: Vi me hapsite umesto da me pohvalite što sam vam rekao da sam krao. Toliki lopovi napolju a vi udarili na jedinog koji to i priznaje! Objavljivanje javnih rashoda jeste lep gest, kad već zakon to ne nalaže, ali trošenje javnih sredstava povlači i odgovornost za to na šta se troši.

To što smo pomogli da se Srbija nađe nadomak kandidature, daje nam pravo da sad istu tu kandidaturu podrivamo! Govornik bi da mu se politička odluka računa kao moralna zasluga. SPS je učinio uslugu proevropskoj vladi i koalicioni partneri to treba da poštuju. Pritom, poput žene koja podseća muža na druge udvarače koje je zbog njega odbila, Dačić podseća koalicione partnere koliko su srećni što se baš za njih opredelio. Podsećanje je tim efektinje što se približavaju novi izbori, a stari udvarači su još neoženjeni i ponovo pišu ljubavna pisma...

Na kritiku zakona koji predlaže njena stranka, članica predsedništva URS odgovara napadom na predsednika LDP-a i njegovu stranku. Pred nama je čitava trpeza strategija bežanja od teme. Personalizacija (Jovanoviću i njegovoj partiji...) je najbolji način da se započne napad. Zatim se zakrčkava impliciranjem zlih namera kritičara zakona (uvredama i neistinama pokušavaju...). Ima tu i cinizmom začinjene aluzije na prethodni izborni slogan LDP-a koji se koristi da se ukaže na to da oni prosto nemaju dovoljno poslanika i da od njih ama baš ništa ne zavisi, naravno pod uslovom da mi imamo dovoljno poslanika za izglasavanje. Dodatak svemu tome je i teza da se mora imati pedigre u nekoj temi da bi se o njoj moglo govoriti. Niko ih nije sprečavao da se bave ovom temom, ali ako nisu, sprečićemo ih sada. Sve se više čini da je naša domaćica uverena da od ovolikog šarenila na stolu nećemo primetiti kako je čitav obrok bez očekivanih sastojaka, naime da je trebalo da se bavi kritikama zakona, a ne onima koji ih iznose. Bićemo nezahvalni gosti ako ponesemo sa gozbe utisak kako nam se zapravo poručuje i to da ako ne ulaziš u glasačku kombinatoriku visoku državnu politiku ne zanima to što imaš da kažeš. Da li to znači i da „običan čovek“ može samo da priča u prazno ako je sakupljen dovoljan broj poslanika da se nešto izglasa? Šta li sve tek od njega ne zavisi? Uzalud se žali kad je tako mali.

Iako je tema pitanja imovina porodice Milošević, težište se uspešno prebacuje na političke protivnike i neprijatelje stranke. Oduzimanje imovine dovodi se u vezu sa krizom- nejasno ostaje da li se misli na ekonomsku krizu ili možda krizu u vladajućoj koaliciji, ali ova ambivalentnost obezbeđuje šire polje delovanja. Tema Milošević se tako spretno zamenjuje temom o krizi, a optužba se upućuje u drugom smeru- prema novinarsko-političkoj zaveri o pravljenju medijskih spinova koji skreću pažnju sa važnih stvari. Tako, sagovornik ne samo da je ispoštovan jer je udostojen odgovora, nego je i poučen da razlikuje važno od nevažnog, dobre od loših namera. I pomognuto mu je da se usredsredi na pravu temu, da ne dozvoli da mu sitnice odvuku pažnju.

Oduzimanje kuće Slobodana Miloševića nema veze sa kućom Slobodana Miloševića, to je napad na njegovu stranku. Očito je da onaj ko je to uradio ne misli o narodu, jer da misli znao bi da narodu neće biti bolje zbog toga. Ko zna, možda će jednom građaninu ili stotinama njih biti baš super. Ali, važno je da se predsednik SPS-a brine za sve nas kojima će biti gore (ili barem isto). To je utoliko važnije jer oslikava njegovu nesebičnost budući da, u trenutku dok je njegova stranka pod napadom, on hrabro brani i sebe i stranku i građane. Nego šta ćemo s tom kućom? Kojom kućom? Opet vi sa tim napadima.

O čemu se radi u ovoj priči?Ministar odbacuje celinu izjave pisca koji kritikuje stanje u srpskom zdravstvu jer ovaj nije rekao nijednu lepu reč. Ne zaustavlja se tu, već mu implicitno pripisuje i loše namere, možda vodeći se geslom “napad je najbolja odbrana”. Za sebe, sa druge strane, čuva poštenu i odgovornu poziciju kada ističe kako oni u ministarstvu “svaki kritički članak” analiziraju i pokušavaju da reše problem. Ali možda ne baš svaki, zar ne? Spremnost da se suoči sa problemima i oni reše načelno postoji, ali do toga ne dolazi. Kao činjenica je prihvaćeno samo da je pisac bio u zdravstvenoj ustanovi, ali sve ostalo je samo njegova percepcija, koja je pritom toliko uporno negativna da ministar prosto ne može a da ne pomisli da je nedobronamerna i onda mu ništa drugo ne preostaje nego da je zaobiđe.

Šta da se radi, koja lepa reč bi i gvozdena vrata otvorila. Za početak, činjenica da je pacijent živ govori da nije sve baš toliko loše. Sredićemo mi stanje u bolnicama, preispitati odgovornost, ali daj reci bar da ti je dušek bio čvrst, da šnicla nije bila žilava ili da bolnički prozor baca fenomenalan pogled na grad noću. Nešto mora da je bilo lepo, pisac si, umeš sa rečima. Umeju i političari rečima lako pobegnu od nezgodne teme i odgovornosti.