Demolizam.rs

Teško da je razlog pobede jednog tima u tome što su želeli da postignu više golova a prime manje. Ako bi Murinjo tako pokušao da objasni svoju sofisticiranu taktiku na konferenciji za štampu, novinari mu verovatno ne bi dali ni da završi rečenicu jer bi mislili da se šegači sa njima, pošto im svojim odgovorom ništa nije rekao. Sa političarima, kada su u pitanju mnogo ozbiljnija pitanja, imamo mnogo više strpljenja. Ako već ne žele ništa da kažu, onda je poštenije ništa ne reći, nego servirati ozbiljan odgovor koji u stvari ništa ne znači.

Imam ideju, ideju o poslu koji treba da se uradi, to je ideja koja treba da postane sastavni deo naših života i ja bih da se mi okupimo oko te ideje. Mi ne želimo da pobedimo na ovim izborima, mi želimo da se dogovorimo oko te ideje. Dok drugi pričaju o zapošljavanju, ja nudim ideju o poslu koji treba da uradimo. Da nikad više ne dođemo u sitaciju da shvatimo da smo bili bez ideje, bez cilja, nego da nas napokon povede razum. Treba, kao društvo, da vidimo cilj, ali baš onako kako on treba da se vidi, inače nećemo obaviti posao, bez obzira na ovu ideju koju ja imam. Šta koju ideju? Pa ovu o kojoj vam sve vreme pričam...

Unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, zakon za repu, propis za zakon, uredba za propis, povuci - potegni, iščupati ne možeš. Inflacija propisa i regulacije se rešava dodatnim pravilima. Jednostavno kao gašenje požara bacačem plamena... Gotovo da je komično kako vlast najčešće reaguje na svaki problem donošenjem propisa pa čak i kad je problem upravo preveliki broj propisa. Umesto da donosi manje zakona čijoj implementaciji može da se posveti ozbiljnije, vlast donosi zakon kojim će obavezati da se zakoni poštuju. Kad se i on pokaže nedeltvornim donećemo i novi meta-zakon kojim će se regulisati primena zakona koji omogućava dosledno sprovođenje drugih zakona. I tako sve dok se ideja zakona i propisa potpuno ne obesmisli pa krenemo ispočetka.

Njihov stav je kao jedna tačka, i... ta tačka je uslovljena raznim faktorima. Ti faktori podrazumevaju oslanjanje na obični racio, kao i želju da svi dobiju ono što su tražili tokom pregovora. Ovo sa željom je jasno, niko ne odstupa od svojih želja, one su iracionalne, ali što se tiče racija, e to se mora objasniti, jer tu se misli na činjenicu. A, činjenica, to jest racio, odnosno činjenica, to je sve u stvari rešavanje suštine. Treba da rešimo nešto oko suštine uglavnom. I onda ćemo doći do konačnog rešenja. Ali ne onog konačnog rešenja, ne daj bože. Nego, kad rešimo suštinu da konačno rešimo da krenemo svi zajedno ka Evropi. Mislim?

Na konkretna, a zahtevna novinarska pitanja može se uvek odgovoriti tako što će se sa mnogo potrošenih reči, po mogućstvu krupnih reči (suština, racio, benefit, rešenje, EU..) reći što manje. Jer, nije na ceni ništa ne reći, nego reći po svaku cenu, to jest po svaku cenu ispasti mudar čovek i političar. U ovom slučaju, po cenu smisla. A onda sve prezentovati u elegantnoj i kompleksnoj, po mogućstvu i višesmislenoj formi, da sve što više zaliči na uobičajeni diskurs jednog prosečnog diplomate.

Nacionalno osetljivom kosovskom problemu se retko prilazi na direktan i otvoren način. Predlozi i rešenja se najčešće uvijaju i zavijaju u formulacije poput “više od autonomije, manje od nezavisnosti”, koje više sakrivaju nego što obrazlažu. Međutim, politička scena nije monolitna i ima izuzetaka koji dopuštaju sebi da otvoreno govore o statusu Kosova i koji su spremni i da kažu čak i “ono što narod ne želi da čuje”. Oni predlažu drugačija rešenja i zalažu se za radikalnu promenu državne politike. Šta to znači u slučaju Kosova? Znači da nam treba 1) agenda koja će 2) razumeti zajedničke interese na kojima 3) treba da radimo. Radom na agendi na zajedničkim interesima ćemo ostvariti 4) partnerstvo koje 5) afirmiše nove odnose koji će 6) konačno stabilizovati region. A šta to stvarno znači u slučaju Kosova? I da li je to potpuno drugačiji kurs prema ovoj temi?

„Želim da verujem“ je omiljena fraza agenta Moldera i balkanskih političara. Želja označava težnju ka nečemu a vera predstavlja uverenje koje nije podleglo proveri. Tako možete tvrditi, na osnovu onoga što znate, da su nečije namere dobre. Dalje, možete verovati u nečije dobre namere, čime ne tvrdite da su one nužno takve već da ih vi, iz nekog uverenja, tako doživljavate. Želja da se veruje je još jedan stepenik dalje od početne tvrdnje. Bukvalno shvaćena – ona je negacija same vere u dobre namere. Odnosno, želja za verovanjem sugeriše nedostatak vere. Ja želim da verujem da su političari odgovorni i baš se trudim al mi ne ide.
Ovaj eufemizam za „ja ne verujem ali bi bilo jako dobro da“ se u lokalnom političkom diskursu odomaćio usled potrebe da se objektu želje verovanja ne spočita ništa direktno ali niti da mu se ukaže preterano poverenje.

Kreativno rešenje za Kosovo bi bilo da se naprave plantaže banana diljem Kosova i Metohije pa onda od zarade na izvozu da se finansira izgradnja dva veštačka ostrva u Sredozemnom moru, jednog za Albance a drugog za ne-Albance. „Kreativno rešenje“ ne znači ništa dok zapravo ne sadrži rešenje. Ali kreativnost se ne ogleda samo u mogućnosti da se nešto reši na drugačiji i neočekivani način već i u sposobnosti da se puno priča a ništa ne kaže. 

Šta uopšte znači da nam sada treba jedan nekonvencionalan, inventivan, fleksibilan, pragmatičan, racionalan i nadasve kreativan pristup? Pod jedan, uviđamo da naša konvencionalna politika nije fleksibilna, pragmatična i racionalna. Pod dva, čini se da se rešenje zapravo ne nazire.

Ako je zabranjeno da se riba lovi dinamitom, nije zabranjeno da se lovi bombama, ali efekat je isti. Zakon smo doneli da bi regulisali neku oblast, ipak zakon nije savšen pa često postoje „rupe u zakonu“ koje omogućavaju da se nešto uradi legalno iako je u suprotnosti sa idejom samog zakona. Na primer, zakonom je ograničena suma koju pojedinac može da donira političkoj partiji ali to ne sprečava našeg pojedinca da uplati maksimalni dozvoljeni iznos u ime drugih ljudi i tako obogati kasu političke partije za veći iznos nego što bi individualno smeo. Na taj način, sve je po zakonu ali nije onako kako je zakonodavac hteo. Ko zna da pronađe i iskoristi “rupe u zakonu” se smatra veštim i “namazanim”. Kako su takvi na ceni, voleli bi da nas brane na sudu, da vode naša preduzeća i uopšte da rade za naše partikularne interese, ali nismo baš sigurni da ih to kvalifikuje da vode samo zakonodavstvo i državu...