Demolizam.rs

Slušaj, Sizife, igra je nameštena, taj kamen će se opet survati na dno čim ga budeš izgurao do vrha. Zato zapni što jače možeš i nastavi da guraš!

Ako se izborna procedura smatra neregularnom, rešenje se mora potražiti izvan te procedure - na sudu, ili pred međunarodnim institucijama, ili na ulici. Ako se pak na izbore izlazi, onda se implicitno priznaje njihova regularnost. Obe mogućnosti su otvorene, ali ne u isto vreme.   

Govornik bi da osudi svoje protivnike kao lopove i prevarante, i što je još važnije, da objasni nedovoljno dobar uspeh sopstvene stranke, a sve sa ciljem da ubedi svoje glasače da u drugom krugu glasaju za njega u što većem broju. Međutim, ne uviđa da seče granu na kojoj sedi. Ako su izbori namešteni, zašto bismo na njih uopšte izlazili? Zar nije bolje da ostanemo kod kuće, ili pravdu potražimo na nekom drugom mestu?

Policija se ne bavi političkim odlučivanjem, ali da se bavi, ona bi to mnogo bolje - Rome bi naselila negde po planinama ili pustim ostrvima, da ne smetaju poštenom svetu. Ovako, šta je tu je - gradska vlast je odgovorna, a policija nema ništa s tim, pa ne bi ni da se meša, osim ako je neko napadne. U međuvremenu, praktikujte malo kulturu dijaloga, razgovarajte, ne mora sve silom.

Govornik koristi logiku koja ima smisla u svakodnevnom životu, ali ne i u funckionisanju države - ko je napravio problem, taj neka ga i rešava, ostali imaju prava da stoje po strani. Državni aparat, međutim, nije tek skup privatni lica, nego koordinisana celina u kojoj svako ima svoj zadatak. Naravno da uloga policije nije da donosi političke odluke, ali joj to ni za poslovičnu jotu ne umanjuje dužnost da radi svoj posao, odnosno štiti red i zakon, a ne samo sebe samu.

Pred kraj mandata i uoči raspisivanja izbora, premijer i ministar finansija sa vrha Kopaonika "progovara" o načinima na koji njegov kabinet, u vreme ekonomske krize, može da štedi. Iako se toga nije "setio" protekle četiri godine, on to sada, inspirisan nadolazećim izborima, može da uradi veoma jednostavno- uplašiće ih ("nemojte da trošite"), a ako mu to ne uspe, uplašiće ih još više- pretnjom da će početi da primenjuje zakon. Premijer je rešio da konačno "posluša" privrednike, ekonomske analitičari i građane, koji godinama ukazuju na potrebu racionalizacije i štednje u javnom sektoru. I to upravo uoči izborne trke, simbolično sa kopaoničkih visova (sa brda se bolje vidi) šalje poruku da će država morati da štedi naše pare, kako bismo imali za plate, penzije, socijalna davanja. Nije zgoreg znati da postoji potencijal odgovornog i kvalitetnog vođenja drzave. Samo treba stisnuti zube i konačno prelomiti. Ako i ne uspe, uvek može bar lepo da ih zamoli.

Nije li baš divno, hrabro i velikodušno od dvojice gradonačelnika što su pomogli vaspitačicama, penzionerima i ostalim socijalno ugroženim grupama? Ako su pritom i prekršili zakon, šta mari? Pa, ne možemo se držati zakona kao pijan plota! Eto, oni su spremni i da podnesu sankcije ako treba, srce im je na mestu, jer su uradili pravu stvar. Ali nećemo valjda stvarno kažnjavati ljude što su darežljivi?

Naravno, lepo je biti darežljiv, kao i pomagati onima koji su ugroženi, ali gradonačelnici to ne rade od svojih, već od zajedničkih para, koje su imaju raspodeliti po izvesnim pravilima, to jest, po zakonu, a ne po bilo čijem ličnom nahođenju. Pare koje su date vaspitačicama i penzionerima, nisu pale s Marsa, niti su deo gradonačelničke dedovine, već su uzete iz zajedničke kase, dakle, uzete su od nekog drugog, a zakon je jednak za sve, pa i za gradonačelnike sa velikim srcem.

Ja, čovek, ću uvek da zaštitim tebe, čoveka, ali ja, gradonačelnik, ne mogu tebe, građanina. Pored poznate populističke teme (ja kao čovek spreman sam da se žrtvujem), ovde postoji još jedan podtekst koji je posebno uznemirujuć. Umesto javne snage države koja se upotrebljava u skladu sa Ustavom, nudi se lična snaga vlastodršca, koja se upotrebljava na osnovu njegove lične dobre volje. Snaga države nije snaga institucija, nego snaga individualnih vlastodržaca. Umesto vladavine zakona, nudi se vladavina pojedinca.

U drugom citatu, paradoks postaje još očigledniji. Stranim investitorima koji se boje lošeg funkcionisanja pravne države, kao uteha se nudi lična protekcija od strane ministra. Stranci kažu: „Mnogo su vam komplikovani zakoni“. Ministar odgovara: „Ne brinite, ja ih sa lakoćom kršim! Samo recite šta treba!“.

Kada nekoga zaustavi saobraćajni policajac i konstatuje da nije prekoračio brzinu, treba da mu uruči litar benzina u plastičnoj boci. Ili, kada prodavačica na kasi u marketu vidi da neki kupac nije ništa uzeo i poneo sa sobom sa namerom da ne plati, treba da mu kao nagradu za doprinos očuvanju reda da barem čokoladicu domaće proizvodnje (kako bi podsticali domaću proizvodnju, i onda i na taj način doprinosili državi).

Zakoni se prave da se poštuju, mada, na prvi pogled lepo zvuči nagraditi nekoga ko poštujući zakon doprinosi državi. Međutim, šta biva sa onima koji ne plaćaju poreze i ne poštuju zakone? Nagrađivanje dobrih građana neće umanjiti ili ukloniti taj problem, kako autor ovog rešenja očigledno smatra. To s jedne strane može govoriti o nemoći države da sankcioniše nepoštovanje zakona, a s druge o proceni da to i nije neki preveliki problem. Zato se on i može rešiti tako lako i veselo.

Na koji način je dovedena u vezu brojnost sudija na skupu i učestvovanje u reformama, da ne spominjemo ugled zemlje, zaštitu prava građana i bolji život do kojih se na kraju izjave stiglo? Možda veliki broj sudija govori o njihovoj zaintersovanosti, ali više o svega govori da jednostavno postoji veliki broj sudija kako na Zlatiboru, tako i uopšte. Formalni kriterijum (broj sudija) je odabran da se govori o sadržaju i kvalitetu pravosudnih reformi. Ispada da je pravna država borba za obaranje Ginisovog rekorda u broju okupljenih sudija na jednom mestu. Bum u oblasti prava i pravosuđa! Na suncem okupanim padinama Zlatibora sastalo se 1200 sudija i eto nama boljeg života!

Lako će govornik da podnese odlazak sa funkcije, to je valjda jasno. Svako će biti bolji od njega. Ali, problem je u tome, tvrdi on, što njegova buduća smena znači i nešto mnogo više. Srbija u kojoj će odmah biti smenjen treba da se zabrine. Jasno, ne kaže on to baš tako, pitanje je poštovanja zakona, slobode i demokratije. Ni manje ni više, na njemu se lomi pravna država. Valjda zbog toga što smo se navikli da je direktor javnog servisa nezavisan od vladajuće grupe.  Podrazumeva se i da njegovo imenovanje nije političko pitanje, već čisto zakonski odrađen posao. Kad bi sve bilo tako, sudbina direktora javnog servisa evropske Srbije bi mogla biti mera poštovanja ljudskih prava i zakona, što da ne.

Ali šta ako se uozbiljimo i uzmemo da se sve navedeno može dovesti u pitanje? Nikolićeva izjava o instant smeni Tijanića je populistička utoliko što se oslanja na nezadovoljstvo birača i gotovo večitu percepciju RTS-a kao glasila režima. On im zauzvrat nudi rasterećenje i raskidanje sa takvom tradicijom. Odgovor Tijanića je demagoški u drugom smislu. On sudbinu države direktno vezuje za svoju sudbinu, a vladavina zakona je zgodno načelo koje te dve sudbine povezuje. Jedino što ostaje neproblematizovano su eventualni činioci zbog kojih zaslužuje ili ne zaslužuje da bude smenjen. Umesto toga mi treba da se brinemo za njega koji se brine za nas. Demagogija skrivena iza bojazni za demokratiju i pravnu državu lakše promakne i utoliko može da bude opasnija.

Ako neko nije optužen za neko krivično delo, on nije kriv. Ma, ako nije osuđen, on nije kriv, a kamo li ako nije čak ni optužen! I kakvo je to krivično delo ako nema optužnice? Nikakvo, ne postoji. Molim vas da poštujemo proceduru i zakone, ja ne mogu ni da zamislim da vi možete tako da relativizujete stvari. Ako vi nemate poštovanja prema zakonu i njegovom sprovođenju, ja sam i kao ministar policije i kao građanin opredeljen isključivo za vladavinu prava i zakona. Pitate za odgovornost, a šta je neodgovornije i problematičnje od oglušivanja o zakon i sudske presude. Nema dokaza, nema krivičnog dela. Nema krivice, nema odgovornosti. I šta vi sad tu komplikujete?

Unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, zakon za repu, propis za zakon, uredba za propis, povuci - potegni, iščupati ne možeš. Inflacija propisa i regulacije se rešava dodatnim pravilima. Jednostavno kao gašenje požara bacačem plamena... Gotovo da je komično kako vlast najčešće reaguje na svaki problem donošenjem propisa pa čak i kad je problem upravo preveliki broj propisa. Umesto da donosi manje zakona čijoj implementaciji može da se posveti ozbiljnije, vlast donosi zakon kojim će obavezati da se zakoni poštuju. Kad se i on pokaže nedeltvornim donećemo i novi meta-zakon kojim će se regulisati primena zakona koji omogućava dosledno sprovođenje drugih zakona. I tako sve dok se ideja zakona i propisa potpuno ne obesmisli pa krenemo ispočetka.

Lepo je kad se građani slažu sa svojom vlašću, u današnje vreme gotovo dirljivo, al opet – to ne znači da je vlast u pravu. Demokratija teoretski jeste vladavina naroda ali je isto tako i čuvar pojedinca. Naime, svojevremeno je narod odobravao politiku spaljivanja veštica uprkos tome što su se neki tadašnji „stručnjaci“ tome protivili, a bilo je i raznih drugih stručnjaka koji su sami bili spaljeni zbog svojih uverenja. Danas smo pametniji pa znamo da svaki pojedinac ima prava koja su mu garantovana i koja ne podležu pukoj volji većine, ma koliko ova bila ushićena.  Odnosno, ako većina podržava politiku lokalne vlasti (što i dalje ne znači da odobrava konkretnu meru) ta većina ne predstavlja onog pojedinca koji je tom merom ili politikom ugrožen ili diskriminisan, u konkretnom slučaju - par 36-godišnjaka. Zbog svega toga, finansijka pomoć za sklapanje braka se ne može ograničiti na one iznad 38 godina kao što se ne može uslovljavati diplomom iz plivanja. Niti se može uskratiti onima koji imaju decu iz vanbračne zajednice kao što se ne može ni davati samo onima koji imaju kamen u bubregu. I pozivanje na volju naroda tu ne pomaže.

Brend je za da se voli i čuva. Pre nego što su Ceca i muž preuzeli Obilić tamo nije ni bilo vrednih igrača, i šta sad ako je ona nelegalno prisvajala pare od njihove prodaje. Brend je, praštamo joj. Ne može pravosuđe tek tako da staje na put afirmaciji srpskog društva i države. Hoće li danas-sutra policija hapsiti i šljive i maline, hoće li se suditi Smokiju i ajvaru? Hrana, trube, sport – to je sve što imamo i još par ljudi koji bi trebali da su iznad zakona, pa sve i da su krali. Manja je šteta od toga šta su oni ukrali nego što je korist od pravde koje jednako važi za sve. Vladavina prava je starogrčki brend, nek ga oni i čuvaju.

Dokle god imate račune za troškove koje ste napravili na račun građana, to jest državnog budžeta, nema problema! Vi možete potrošiti i manje, ili ništa (možete sami platiti neke od računa, na primer), ali i više, granice izgleda i nema, ako je- legalno. Sad, da je pomoćnik ministra i nekadašnji sekretar delegacije te novce ne daj bože ukrao- to bi već sigurno bilo problematično iz perspektive krivičnog zakonika. A, možda i morala. Jer, zašto se osećati moralno odgovornim, ili zašto, kao što ministar kaže, videti moralne probleme tamo gde nema krivičnih problema? Ne komplikujmo živote i sebi i političatrima na vlasti kojima je na raspoloženju naš novac. Procedure o trošenju budžetskog novca su transparentene i regulisane zakonom, a moral je ipak stvar subjektivne procene, lične odluke. Nije moral moranje.

Ako je zabranjeno da se riba lovi dinamitom, nije zabranjeno da se lovi bombama, ali efekat je isti. Zakon smo doneli da bi regulisali neku oblast, ipak zakon nije savšen pa često postoje „rupe u zakonu“ koje omogućavaju da se nešto uradi legalno iako je u suprotnosti sa idejom samog zakona. Na primer, zakonom je ograničena suma koju pojedinac može da donira političkoj partiji ali to ne sprečava našeg pojedinca da uplati maksimalni dozvoljeni iznos u ime drugih ljudi i tako obogati kasu političke partije za veći iznos nego što bi individualno smeo. Na taj način, sve je po zakonu ali nije onako kako je zakonodavac hteo. Ko zna da pronađe i iskoristi “rupe u zakonu” se smatra veštim i “namazanim”. Kako su takvi na ceni, voleli bi da nas brane na sudu, da vode naša preduzeća i uopšte da rade za naše partikularne interese, ali nismo baš sigurni da ih to kvalifikuje da vode samo zakonodavstvo i državu...