Demolizam.rs

Ako postoje indicije da je neko počinio teško krivično delo, on ne može da bude ni premijer ni ministar dok se ne završi istraga. Ne postoji ta suptilna razlika, na koju se Tadić poziva, koja nekoga može da učini podobnim za mesto ministra unutrašnjih poslova, ali ne i za premijera. Ili je Dačić nevin dok se ne dokaže suprotno, pa zbog toga ima pravo da bude i premijer i ministar, ili postoje ozbiljne indicije da je počinio teško krivično delo, pa ne može da bude ni jedno ni drugo dok se ne završi istraga. Tadić nam u stvari objašnjava da je Dačić malo trudan, pa je to jedan od razloga zbog kojih nije hteo da mu prepusti premijersko mesto. 

Slušaj, Sizife, igra je nameštena, taj kamen će se opet survati na dno čim ga budeš izgurao do vrha. Zato zapni što jače možeš i nastavi da guraš!

Ako se izborna procedura smatra neregularnom, rešenje se mora potražiti izvan te procedure - na sudu, ili pred međunarodnim institucijama, ili na ulici. Ako se pak na izbore izlazi, onda se implicitno priznaje njihova regularnost. Obe mogućnosti su otvorene, ali ne u isto vreme.   

Govornik bi da osudi svoje protivnike kao lopove i prevarante, i što je još važnije, da objasni nedovoljno dobar uspeh sopstvene stranke, a sve sa ciljem da ubedi svoje glasače da u drugom krugu glasaju za njega u što većem broju. Međutim, ne uviđa da seče granu na kojoj sedi. Ako su izbori namešteni, zašto bismo na njih uopšte izlazili? Zar nije bolje da ostanemo kod kuće, ili pravdu potražimo na nekom drugom mestu?

Beli glasovi su otvoreni za kritiku kao i svaki drugi politički potez. Možda su bez efekta, a možda su i štetni, ali nikako ne mogu biti oba istovremeno. Ono što nema efekta, ne može biti štetno, a ono što je štetno, ne može biti bez efekta.  Govornik kao da želi da se osigura, za slučaj da jedna od ovih optužbi nije sasvim uverljiva, pa joj onda brže-bolje dodaje i drugu i tako protivreči samom sebi. Kao da i sam uviđa ovu protivrečnost, on štetu preimenuje u "šteticu", ne bi li je što lakše pomirio sa onom "statističkom greškom". Ali ako je ova "štetica" tolika da od nje zavisi da li će jedna stranka preći cenzus ili ne, onda ona ne zaslužuje deminutiv. Da li je ispravno kazniti konkretnu stranku na ovaj način, ili ne, drugo je pitanje, ali ako je cilj kazniti je, i ako je ovaj cilj postignut, onda se svakako ne radi o "statističkoj grešci". 

Siroti univerzitetski profesori! Ne samo što se neustrašivo hvataju u koštac sa slobodnim tržištem, nego i odvajaju od tog teškom mukom zarađenog novca ne bi li svojim studentima omogućili da žive u komunizmu (čitaj: Zemlji Dembeliji). A ovi, umesto da im budu zahvalni, sad se još i bune! Jedini problem sa ovom pričom je u tome što što je univerzitet državni monopol nasleđen iz socijalizma i još uvek subvencioniran od strane poreskih obveznika - drugim rečima, on ne može da “časti” sopstvene građane jer se finansira od njihovih para. Pritom, besplatno školovanje i nije nikakvo "čašćavanje", nego legitiman način da se izjednače šanse pripadnika svih slojeva društva da dođu do visokog obrazovanja, i to način koji se primenjuje u mnogim nominalno kapitalističkim zemljama.

Predstavnici nevladinih organizacija vole da govore u ime građana i građanki kao što političari vole da pričaju u ime naroda. Razlika je u tome što je političare ipak birao neki narod a samoproklamovane glasnogovornike civilnog društva bira direktor, upravni odbor ili skupština jedne organizacije. Kriza identiteta ili legitimiteta, nije bitno, ali ne prolazi ni kad se uđe u političke vode. Naš predstavnik civilnog društva ne prelazi potpuno u ulogu političara, on je tu samo kako bi saradnja ta dva sektora bila bolja. I u njihovim redovima, on ostaje naš čovek, jedan od najhrabrijih među nama, ona sorta koja je na sebe preuzela to breme da se aktivno bavi politikom, ali i da u isto vreme predstavlja civilno društvo koje, kroz partijsko priznanje njemu, treba i samo da se oseti polaskanim.

Čuvar dece u zimskom semestru, rektor - najamni radnik i surogat-roditelj - trudi se da svi budu mirni i zadovoljni. Pre svega, mora da štiti interese svog osnivača, države, koja ne gleda blagonaklono na proteste na svojoj imovini. Pored toga, on ima odgovornost prema ljudima koji su mu svoju decu poslali da uče i da se zaposle tri meseca po diplomiranju, a kojima sigurno nije svejedno da li se stvari razvijaju u tom smeru ili njihova deca spavaju po slušaonicama, tamo nešto protestuju i prave žurke.

Po logici “student je dete, dakle nije u pravu”, studenti su danas infantilna skupina koja je tu da sedi, uči, diplomira i bude isporučena na tržište rada. I tu se njihova društvena uloga završava. Obrt nastaje i u onom što rektor tvrdi da je njegov posao. On nije vaspitač, bebisiter ili vođa izviđača, pa da mu roditelji šalju svoju decu, njegova uloga je da se stara o kvalitetu visokog obrazovanja. I umesto da pregovara sa studentima u protestu i pokaže zainteresovanost za njihove probleme, rektor poziva državu (policiju) da zaštiti studente od njih samih. Kombinacijom pojmova deca, roditelji, bezbednost, ugroženi život itd. ide se niz dlaku "roditeljskoj javnosti” - roditelja "dobrih studenata" koji hoće da uče, ali ih "loši studenti" (nevaljala deca) u tome sprečavaju.

Nekada je policija radila svoj posao i šta se desilo - 200 policajaca je napadnuto tokom prošlogodišnje parade ponosa i završilo u zavojima! Oni koji su ih u njih zavili pušteni su na slobodu. Čovek se uči dok je živ i zato nema više zaštite za malo para i nimalo slave! Kada policija bude zadovoljna, plaćena i bezbedna, biće bezbedni i oni koje ona štiti. Razumevanje za policiju ima i osnivač Gej-strejt alijanse, pa zašto ne bismo i mi?

Ovakvom zamenom teze, pomera se fokus sa zabrane parade ponosa (odluke koju nije policija donela, već Nacionalni savet za bezbednost) na legitiman protest policije. Svesno povlačenje države i njena neodgovornost tako se prevela u hrabrost da se donese racionalna odluka - da se policija zaštiti od nasilnika i oni od policije. Zašto stati tu? Država bi trebalo da vodi računa o svojim zaposlenim i zabrani derbije i slične sportske događaje visokog rizika, bar dok se ne steknu uslovi. Dotle je dovoljno i ono što je postignuto - obezbeđena je tradicionalna nedeljna štrafta od Slavije do Kalemegdana i Beograđani treba to da cene. Mir, mir, mir, niko nije kriv. Avaj, ava, ava, gde su ljudska prava.

Evropska unija je zapravo jedan veliki skladan orkestar koji svira Odu radosti a baš nama, dok se mi štimujemo za Betovena, zapali članovi tog orkestra koji sviraju neke azijske melodije. Pre će biti da se i u toj Evropi svira ono što narod voli da sluša a štampa ono što će ljudi kupovati. To jest, logika kapitala je da propagira duh koji se prodaje. Isti ti investitori iz Nemačke drže i medije koji propagiraju proevropski duh, a štampali bi i protibetanske novine samo da ima ko da ih kupi. Tako je i u samoj Evropskoj uniji, a ni tamo antievropski duh nije retkost. A to je valjda Evropa u koju smo pošli - sloboda tržišta i ideja.

Iako je prava suprotnost u ovoj situaciji ona između huligana i njihovih žrtava, govornik nas i njih vidi pre svega kao Srbe i Hrvate. Tako se sa nasilja i kriminala fokus pomera na mišljenje da srpski navijači ne treba da budu kao hrvatski. Uopšte, to im ne priliči - ni huliganstvo, ni povodljivost. Situacija se reguliše podsećanjem na novu vrstu sukoba, ili bar podele- one na etničkoj liniji. Tako ispada da napadi na hrvatske navijače jesu nedopustivi, ali da su hrvatski navijači oni koji se obično tako ponašaju, a ne mi. Skoro da srpski navijači nisu nikoga ni napali, jer mi to ne radimo, to rade oni, hrvatski navijači!

Lako će govornik da podnese odlazak sa funkcije, to je valjda jasno. Svako će biti bolji od njega. Ali, problem je u tome, tvrdi on, što njegova buduća smena znači i nešto mnogo više. Srbija u kojoj će odmah biti smenjen treba da se zabrine. Jasno, ne kaže on to baš tako, pitanje je poštovanja zakona, slobode i demokratije. Ni manje ni više, na njemu se lomi pravna država. Valjda zbog toga što smo se navikli da je direktor javnog servisa nezavisan od vladajuće grupe.  Podrazumeva se i da njegovo imenovanje nije političko pitanje, već čisto zakonski odrađen posao. Kad bi sve bilo tako, sudbina direktora javnog servisa evropske Srbije bi mogla biti mera poštovanja ljudskih prava i zakona, što da ne.

Ali šta ako se uozbiljimo i uzmemo da se sve navedeno može dovesti u pitanje? Nikolićeva izjava o instant smeni Tijanića je populistička utoliko što se oslanja na nezadovoljstvo birača i gotovo večitu percepciju RTS-a kao glasila režima. On im zauzvrat nudi rasterećenje i raskidanje sa takvom tradicijom. Odgovor Tijanića je demagoški u drugom smislu. On sudbinu države direktno vezuje za svoju sudbinu, a vladavina zakona je zgodno načelo koje te dve sudbine povezuje. Jedino što ostaje neproblematizovano su eventualni činioci zbog kojih zaslužuje ili ne zaslužuje da bude smenjen. Umesto toga mi treba da se brinemo za njega koji se brine za nas. Demagogija skrivena iza bojazni za demokratiju i pravnu državu lakše promakne i utoliko može da bude opasnija.

Već izvesno vreme kruže glasine kako je jedna od najstrože skrivanih tajni u političkim krugovima naše zemlje – vremeplov! Pojedini članovi tih klika, ipak, počinju o tome da govore za javnost. Vremeplov je, kako saznajemo, izgrađen na osnovu teorije haosa. U pitanju je prva uspešna primena tzv. efekta leptira, odnosno ekstremne osetljivosti na početne uslove. "Ako leptir zamahne krilima u Pekingu, on može uzrokovati uragan na Floridi". To ne znači da vetar koji nastaje mahanjem leptirovih krila uzrokuje uragan, već da i mahanje leptirovih krila može promeniti sled događaja koji bi se zbio da leptir nije mahao krilima.

“Postoji ona stara srpska izreka ŠBBKBB i sad možemo da vidimo: ubijajući Dražu, oni su ubili tog leptira. I kako sada da nam ne bude jasno zašto je toliko važno pronaći njegov grob i kazniti odgovorne za njegovo ubistvo. Jer to je ujedno bilo i ubistvo bolje Srbije, kraljevine, jedne od vodećih zemalja Evropske unije. Komunisti moraju da odgovaraju za to gde se Srbija sada nalazi i u kakvom je stanju“- rekli su nam izvori koji su želeli da ostanu anonimni.

Međutim, u razgovorima koje smo imali sa stručnjacima za teoriju haosa i društveno-istorijski determinizam, dovodi se u pitanje mogućnost primene teorije haosa na putovanje kroz vreme. Prema efektu leptira, čak i ako bismo uspeli da uvrstimo sve moguće uticaje na početne uslove, pokazalo bi se da i dalje ne bismo mogli u potpunosti da predvidimo buduća zbivanja. Naučnici stoga sumnjaju u verodostojnost podataka koji se iznose u javnosti i sumnjaju da je reč o najobičnijem prepakivanju istorije u skladu sa sopstvenim pozicijama i popularnim političkim opcijama u savremenom srpskom društvu.

Ono što je naše nije tuđe, niti pripada ikome drugome osim nas. Čini se da ima smisla. Ako smo mi država, a Kosovo je naše, onda mi imamo suverenitet nad njim. Jer pripada nama i naše je. I nema više ničeg problematičnog u tome, ne moramo da se pozivamo na Kosovsku bitku, Ustav ili Rezoluciju 1244. Nema više truda da se to objasni, razloži, postavi kao vežba studentima pravnog fakulteta. Dosta smo gubili vreme objašnjavajući nešto što smo sve vreme znali.

Oni malo osetljiviji na logiku bi mogli štošta da prigovore. Veznik „jer“ bi trebalo da označava uzročne rečenice, a ovde zapravo nema uzroka i posledice, osim ako nismo semantičke cepidlake. Kosovska teorema se u stvari vrti u krug apelujući na nešto što navodno svi znamo i mislimo. Ko smo to mi i da li imamo svu dokumentaciju i argumentaciju za to što nam pripada, nije važno. Naši smo i naše je.

Srednja škola, vežbanje iz logike. Imamo neke ljude koji su evroskeptici, i neke koji su evroentuzijasti. Ima i evrorealista, a i onih koji se ne pitaju mnogo oko uloge i smisla EU, kao ni oko našeg ulaska u nju, ali oni nas ne zanimaju sad. Pitanje je pristupanje EU - i uzećemo da to nije stvar nekog promišljenog političkog stava, već posledica strukture ličnosti i šireg pogleda na svet. Sledeći tu logiku, konzervativniji će biti više evroskeptici, a otvoreniji više evroentuzijasti. Dobro, ali kakve sve to veze ima s desničarskim ekstremizmom? Možda to što su ekstremistički i fašistički nastrojeni evroskeptci? Vrlo često, ali ne i uvek. I da li važi i obrnuto - da su ekstremni desničari olako označeni kao ekstremni zbog evroskepticizma? Nikako. Nemojte molim vas tako olako sa logikom.

To što Kosovo nije nikakav Tajvan ne znači da je Srbija u prilici da se ponaša kao Kina iz prostog razloga što Srbija i dalje nije Kina. Da podsetimo, Kina je druga najveća ekonomija na svetu, najveći izvoznik i drugi najveći uvoznik, najveći strani kreditor SADa, raspolaže nuklearnim oružijem i ima pravo veta na odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Iz svega toga je jasno da, sve i da je odnos snaga između Srbije i Kosova isti kao između Kine i Tajvana, odnos između Kine i Amerike nikad neće biti isti kao između Srbije i Amerike. To jest, pored odnosa dva politička subjekta postoji i širi kontekst u kojem se oni nalaze.

Nije zlato sve što sije nit je svako izmeštanje decentralizacija. Naime, fizička selidba neke institucije ne menja njenu funkcionalnu nadležnost. To što se sada Fond za razvoj nalazi u Nišu ne znači da će politiku samog fonda kreirati Nišlije, već će ona i dalje biti određivana od strane centralne vlasti i nadležnog ministarstva. I tu nema ničeg spornog. Sporno je kada se dekoncetracija vlasti predstavlja kao deo procesa decentralizacije. Razlika između ta dva procesa je što se u decentralizacija podrazumeva izmeštanje samih nadležnosti iz centralne na niže nivoe vlasti, dok se u dekoncetraciji sele samo službenici. U konkretnom primeru, mogući model decentralizacije bi bio ukidanje (ili smanjenje) centralnog Fonda za razvoj i uspostavljanje Fonda za razvoj Niša čiju bi politiku definsale lokalne vlasti na teritoriji Niša, dok bi se Fondom za razvoj Subotice bavile subotičke vlasti... A zašto je lakše poturati muda za bubrege nego se baviti onim što je proklamovani cilj je već neko sasvim drugo pitanje.

Sve i da ste pop, to ne znači da neko ne može da dovodi u sumnju iskrenost vaše vere. Dokazivati svoju odanost Kosovu i Metohiji činjenicom da ste bili tamo u određenom (značajnom) trenutku je kao dokazivati da posedujete supermoći time što nosite gaće preko helanki. Ipak, srpski narod dobro pamti ko je kada stigao na Kosovo polje davne 1389. godine pa nije zgoreg naglasiti sopstveni tajming u 21. veku. Šta tačno znači to što je političar iz Beograda bio u Gračanici kada je Kosovo proglašavalo nezavisnost? Ne mnogo osim da zna gde se skupljaju jeftini politički poeni. 

Na prvi pogled sve je u redu sa ovom tezom. Pod uslovom da postoji nešto kao što je genetska predispozicija za suficit koja se dosledno ispoljava u svakoj situaciji. To što je neko jednom (pretpostavimo i da je tačno) napravio suficit u budžetu, ne znači da ne bi pod nekim drugim uslovima napravio i deficit, ma kakva mu bila stručna filozofija. Lepo je čuti za tako nešto u društvu u kom kao da vlada filozofija deficita. No, kakva god bila nečija stručna filozofija, ona svakako nije garant bezbednosti u budžetskom regionu. Društvo nije priroda, u njemu ne važe nedvosmisleni determinizmi i nema ni „uvek“ ni „nikad“. Jednom suficit – jednom suficit.

Objašnjenje koje se zasniva na argumentaciji da je šteta od neke akcije veća nego korist veoma je plodotvorno, jer se bazira na podražavanju racionalnog diskursa, u kome se zdravorazumski i otvoreno izlažu jednostavne istine. Govornik sebi pribavlja poziciju koja izgleda dobronamerno, razumno i pragmatično, i sa nje tumači događaje. 

Prava su nešto što Ustav jemči, a država štiti, međutim ovde se prava nude kao zamena za njihovo korišćenje. Eto, imate pravo, ne morate još i da ga koristite!  Prava su opštevažeća i izuzeta iz utilitarnih proračuna. Ako imam pravo na mirno okupljanje, ono se sastoji upravo u tome što sam odlučujem kako ću ga koristiti i niko ne može da se meša u tu moju odluku, pa makar ga koristio i glupo ili na sopstvenu štetu.

Političke koalicije u Srbiji su večito u žarištu javnosti. Ništa tu ne mora biti čudno kada se tokom predizbornih kampanja, nakon izbora i u iščekivanju kamanje vazda preispituje ko nikako neće sa kim, ko bi mogao, da li su osećanja uzajamna, ko postavlja uslove i ima li osnova za pregovore. I onda se neki iznenada spoje, a neki raskinu usred vladajuće veze. Samo po sebi, to i nije toliki problem, ali glasnogovornici većine partija u istupima u javnosti doživljavaju koaliciono pitanje kao veoma bolno. I kad prevaziđu bivša neprijateljstva oni ne mogu sebi da dozvole da ih prevaziđu i naglas. Tako se otvara prostor za brojne strategije, a u ovom primeru se može videti jedna od interesantnijih: nismo mi sa njima, oni su sa nama. Mi smo večito bili na pravom putu, oni su nam se sada pridružili. To je kao kada bi neko rekao nisam se ja oženio sa njom, ona se udala za mene. Ili nisam ja u vezi sa njim, on je u vezi sa mnom. Shvatio je da sam ja ona prava pa je izabrao mene. Jesam li se ja nešto pitala pri svemu tome?