Demolizam.rs

Dragi muškarci, pomozite svojim damama- podelite kućne poslove, usisivač u ruke, varjaču u šerpu, knjigu u šake, čitajte deci priče pred spavanje, odgovarajte na sva njihova pitanja o svetu u kom živimo... Neka se vaša dama večeras zavali u fotelju, sipajte joj omiljeno piće dok vi perete suđe ostalo od večere. Čuvajte vi psa, mačku, decu dok je ona napolju sa prijateljicama...

Hajde da se uozbiljimo, nije ovo tekst za ženske časopise. Kakvo sad koketiranje sa feminizmom!? Znamo šta je posao žena i gde je njihovo radno mesto u Godini beba! Možda njima nije do toga, ali, ko ih pita - moraju i one na svoj način doprineti prosperitetu Srbije. Šta su drugo naše dame, nego majke! I zato, dragi građani, za sve ste sami odgovorni, od funkcionisanja fabrika i proizvodnje, do demografske situacije u Srbiji! Ako svako bude radio svoj posao, to jest 'ono', neće više biti problema sa konkurencijom. Sve ćemo potući na polju pravljenja beba, pa nek neko posle kaže da u Srbiji nema proizvodnje. U krajnjoj liniji, biće više radne snage za porodične firme.

Drugi se na ovim izborima bore za vlast, ja jok. Ja samo slušam narod. E sad, ako mi narod kaže da treba da osvojim vlast, a kaže, šta ja tu mogu da uradim? Mene je narod izrodio, pupčanom vrpcom me hrani svojim mislima i željama, ja narodu moram vratiti. A narod zna: drugi kandidati (za koje valjda glasa neki drugi narod) rade u interesu stranih zemalja i na osnovu preporuka nekakvih agencija dok sam ja puki glasnogovornik želja i htenja naroda, i to čitavog naroda. Nemojte mi molim Vas deliti narod na one koji hoće u Evropsku Uniju i one koji neće, nemojte o tome šta ko misli o Kosovu, pustite sad poljoprivredne subvencije i sporne privatizacije - narod je jedan, narod je moj, a ja sam narodski! Ostali su višak, statistička greška prevođenja glasa naroda u nekakvo javno mnjenje. Ali ne znaju oni - ne glasa javno mnjenje nego narod!

Gde god da ste se rodili - rodili ste se na Kosovu. Gde god živeli - živite na Kosovu. Šta god mislili o Kosovu i državnoj politici prema njemu, vaša vrela krv misli što i naši govornici - da vam je mesto na barikadama, u novom kosovskom boju.

Državna politika prema Kosovu je ozbiljno i teško pitanje oko kojeg među građanima Srbije postoje duboka razložna neslaganja. Međutim, ako je borba za Kosovo organska, instiktivna, biološka stvar, onda nikakvih razložnih neslaganja nema niti ih može biti, tim pre što se ovde razum i ne pita. Svi mislimo isto, jer smo svi krvlju vezani za kosovsko tlo, a ako se nekom čini da misli drugačije, onda ne treba da sluša svoj razum, nego svoju krv. Naravno, tamo gde govore krv i tlo nema mesta za individualno mišljenje, slobodnu volju, argumentovani stav, niti razumnu raspravu. Tamo svi mislimo isto. 
   

Iako su mu usta puna slobode, svaki Leonida potajno sanja o nekom Kserksu i njegovoj okupaciji. Jer, kad ne bi bilo Kserksa, ne bi bilo potrebe ni za junačkim otporom, čeličnom disciplinom, spartanskim jedinstvom, itd. Zamislimo Spartu bez Kserksa, slobodnu, mirnodopsku, bezbrižnu. Leonidini vojnici su se potikali svaki na svoju stranu – jedan uzeo kredit za stan, drugi čeka da mu se žena porodi, pa kupuje bebi opremu, treći letuje na Kritu, četvrti čeka posao na birou, peti još uvek živi u maminom podrumu i po ceo dan igra nintendo... Sve u svemu – beda individualizma i nezainteresovanosti za spartanski nacionalni duh. Ali kad je tu Kserks – onda se maršira u istom stroju i gine do poslednjeg čoveka. Nezgodno, nema šta, ali nacionalni duh – nikad življi!

 Naši govornici poručuju:  Nije bitno da li su ljudi slobodni i kako žive, nisu bitne njihove sitne brige i zadovoljstva, bitno je organsko jedinstvo, odnosno, "nacionalni duh".   Beograd je nacionalno zakržljao, jer se njegovi građani, poput građana svih velikih gradova na svetu, bore sa svakodnevicom, a ne protiv bornih kola i inostranog političkog zuluma. Kako bi se nacionalno jedinstvo u prestonici regenerisalo, dobro bi nam došla jedna mala okupacija i malo više spoljašnjih pritisaka, a do tada bi valjalo da za svoju maticu prihvatimo one koji imaju više nacionalnog duha od nas.

"Evo mene, eto vas, sad konačno imate za koga da glasate!", ovim rečima Karađorđe se obratio svojim mnogobrojnim pristalicama okupljenim u sali "Hrast". Blicevi sevnuše, on okrenu prvo levi profil, pa desni, pomazi jedno dete po glavici, pa nastavi: "Uprkos stranačkom monopolu dahija, narodni pokret 'Ustanak - bez milosti!', uspeo je da skupi dovoljan broj potpisa za moju kandidaturu, što je samo prva u nizu naših pobeda!".

Ako je zemlja okupirana, onda su stranke na vlasti saradnici okupatora, čime smo ih efektivno izopštili iz nacionalnog kolektiva i dozvolili da se u borbi protiv njih upotrebe sva raspoloživa sredstva. Glasati za nas, s druge strane, više nije pitanje političkog izbora, već elementarnog rodoljublja, odnosno vernosti svom narodu i državi. Kako onda u jednoj okupiranoj zemlji očekujemo da dođemo na vlast redovnim izborima, i kako to da se u takvoj zemlji ovakvi izbori uopšte održavaju, pitanja su koja ostavljamo za neki drugi put.

Ovo nije samo primer organskog jedinstva, ovo je paradigma ideologije organskog jedinstva. Reči i razumna rasprava, bezvredni su u poređenju sa onim što nam je duboko u srcu, sa čim smo organski povezani, a ta stvar je, naravno, nacija. Mi toliko volimo Srbiju da nam ta strast muti um i nemamo ni reči da je opišemo! I kada bismo uspeli da je opevamo, ne bismo imali hrabrosti da to i javno izdeklamujemo, to je toliko snažno i intimno osećanje, da mora ostati neizgovoreno. Manjak reči i hrabrosti nadomestili smo viškom predizbornih hormona i emocija, pa bismo da se zaori "Srbija je srce Srbije"! Ne naglas, naravno, već da to kaže govor tela, ruku smo stavili tamo gde nas najviše boli kad se mnogo, a nesrećno voli... Ali, zašto mi toliko volimo Srbiju? Pa, to je kao da nas pitate zašto imamo srce.

Znamo mi kakvi su Nemci i za čije babe zdravlje rade. Učili smo istorije, gledali filmove i igrali se partizana i Nemaca, ne treba tu mnogo šta dodavati. Nekada je Miler probijao francuski otpor nacistima a sada Biler probija otpor Srba sa Kosova spram kosovskih vlasti. Obrazac je jasan: Švaba udario na otpor pravednika. A to da nam nemački general nije naklonjen znamo i po tome što se priča da mu je čak i otac služio u nacističkoj vojsci. A po onoj staroj dečijoj – tata mu je slon, mama mu je slon, pa šta je onda on? – jasno je da Biler ne voli Srbe. Iz toga je jasno da ni njegova deca neće biti naklonjena Srbima, a neće ni njegovi unuci niti iko iz njegovog rodnog grada pa i čitave Nemačke. Sve je to bilo suđeno od prvog susreta jednog Slavena i Germana koji su se potukli oko toga ko je prvi ugledao divljeg vepra... E sad pomislite da o vama sude na osnovu komšije sa prvog sprata koji đubre baca kroz prozor, buši deci lopte i ide po parku go.

Zar ne bilo divno kada bismo svi mislili isto, ili preciznije – isto kao Vlada Srbije? Ali avaj, ta prokleta srpska nesloga... Probematičan izveštaj vlade, ovde se proglašava simbolom nacionalnog jedinstva, a njegovo kritikovanje napadom na ovo jedinstvo. Međutim, normalno je da se predstavnici različitih grupa u višestranačkoj skupštini ne slažu po mnogim pitanjima, a na vladi je da izađe sa predlozima i da za njih pokuša da dobiještoširu podršku. Ako te podrške nema, problem je u vladi, ne u "srpskoj neslozi".

Nacionalni konsenzus može biti poželjan u nekim stvarima, ali suštinsko pitanje je – konsenzus oko čega? Upravo to pitanje govornica pokušava da izbegne govoreći o nacionalnom konsenzusu kao o vrednosti po sebi. Zaista je divno složiti se oko vrednih ciljeva, ali ne i oko problematičnih izveštaja.

Kako je moguće da ako svi znaju, i ako sama istorija kao činjenicu prepoznaje da je Tito odgovoran za raspad Jugoslavije, ta činjenica ostaje tajna? Ili je u pitanju paradoks, ili jedna ne strogo naučno utemeljena metoda tumačenja dalje i bliže prošlosti (tj. instrumentalizacija istorije). Autor navodi različite podatke koje kombinuje i tumači po sopstvenom osećaju da bi došao do željenog zaključka (da je Tito isplanirao raspad Jugoslavije). Relativno uspešno se podražava metod logičkog zaključivanja koji je potpomognut proizvoljnim tumačenjem istorije, uz geslo dobro je poznato.

Tako da, ako je za raspad Jugoslavije odgovoran njen dugogodišnji predsednik i osnivač, onda mi ostali nismo i ne možemo biti krivi. O sudbini nas, malog balkanskog naroda, nikada nismo odlučivali mi, nego velike sile i njihovi domaći poslušnici. Nismo mi odvorni za raspad, da ne kažemo rat u bivšoj Jugoslaviji. On je ugrađen u same temelje zgrade zvane Jugoslavija, još daleke ’43. Godina koju su narodi Jugoslavije godinama slavili kao prvi rođendan njihove socijalističke republike istovremeno je bila i godina početka njenog raspada! Tako da, nismo mi ništa krivi, vetar je prosto jako dunuo i srušio našu trošnu kuću.

Nešto je trulo u pritvoru haškom. S jedne strane, postojeći podaci ne ukazuju da tribunal ne brine dovoljno o srpskim optuženicima. Dakle - tribunal o njima brine. Međutim, tu su i činjenice, a one potvrđuju da su samo Srbi umirali u Hagu. I primedbe pritvorenika koje su išle čak do toga da su doktori pokušavali da ubiju pritvorenike. Premda su ti komentari su odbacivani kao gluma. Ali nešto ipak nije u redu i to je postalo jasno...

I tako se ređaju naizmenično činjenice i opravdane sumnje, jer gde ima dima, ima i vatre. Nosilac vatre je autorka teksta, suptilno se provlačeći između činjenica i rečeničnih konstrukcija. Kroz čitav tekst, a ne samo u ovde izdvojenom citatu, postupno ali sigurno se gradi slika prikrivenog haškog zločina nad Srbima. Navodno ne zalećući se u optužbe i teorije zavere, na daleko suptilniji način odabirom tema i podataka i njihovim slaganjem u smislenu celinu zaokružuje se poruka – da se nešto mučno tamo događa. Haški zatvor u ovoj priči postaje ukleti zamak i mesto užasa, a Srbi zatečeni tamo se pretvaraju u mučenike, utoliko veće jer je u pitanju jedna moćna institucija koja ne bi trebalo da se bavi takvim stvarima.

Oko neprihvatanja kosovske nezavisnosti, ali i oko naše verzije o balkanskim ratovima mora postojati apsolutni konsenzus u svim državnim institucijama, uključujući i one kulturne, poput pozorišta i Sajma knjiga. Ovo je zapravo apel za podređivanje svih aspekata društvenog života (jer malo je kulturnih institucija i događanja u Srbiji koja nisu finansijski ili na neki drugi način zavisna od države) jednoj koncepciji nacionalnog interesa, kao i za čišćenjem institucija od "nepodobnih" službenika. Kako jedna pozorišna predstava ili govor na otvaranju Sajma knjiga mogu da ugroze goli opstanak nacije, govornik ne kaže, ali očigledno računa na opšta mesta - nesloga vodi u propast, može nas spasiti jedino apsolutno jedinstvo po pitanju nacionalnih ciljeva. Drugim rečima: "Uhapsite Voltera!". Ili ga bar otpustite.

Govornik pravi dvostruku zamenu teza - prvo sve one koji se ne slažu sa njegovim stavovima po pitanju Kosova, optužuje da podržavaju separatizam, a zatim to proglašava pretnjom golom opstanku nacije. Od otvaranja sajma do nacionalne kataklizme u dva laka koraka.

Kritičnost ili govor sa različite političke ili kulturne pozicije doživljavaju se kao pretnja, i to pretnja celokupnom kolektivu, kog govornik velikodušno zastupa. Zato se sa onima koji se usude da taknu u narod treba otvoreno obračunati. Strategija je jednostavna: računa se na jasnu podvojenost ‘mi’ vs ‘oni’, koja je autorov glavni, ali i jedini argument. Nepremostiva je razlika između nas, naroda, i njih, intelektualne elite koja je zaboravila kom kulturnom obrascu pripada. Zato te koji su digli nos i usudili se da kritikuju nešto u Srbiji, treba izložiti podsmehu i ironiji (‘mudrac koji mantra’, ‘gospodja teatrolog’), da se malo spuste na zemlju. A, onda, dva puta upotrebiti izraze koji ukazuju na to da se protiv građana silom želi delovati (’na silu’, ‘naterala’), i tako konačno razobličiti tu pretnju koja se na narod nadvija sa intelektualnih visina.

Da bi se ilustrovalo sopstveno viđenje društvene i političke situacije u Srbiji koriste se različiti stereotipi o “nama” i “njima”. Ono što su u odnosu prema Srbima bila “dojučerasnja braća”, a sad novostečeni neprijatelji (zbog drugačijeg verskog ili nacionalnog opredeljenja), to su, kako se tumači u ovom govoru, prema Srbima iz takozvane prve Srbije “drugosrbijanci”. Operiše se terminima iz diskursa o izdajnicima i istinskim patriotama, pa tako u ovom tekstu možemo pročitati o poturicama, montenegrinima, filokatolicima, dukljanima, crvenima, pa čak i o papišta Racima. Ove nove “druge”, današnje “Drgosrbijance”, od “prvih” Srba ne deli, kao u navedenim poređenjima vera ili nacija, već saradnja sa institucijama EU i rad u nevladinim organizacijama. Uz govor o stranim plaćenicima i unutrašnjim neprijateljima (koji nikad ne spavaju) ide i osećaj ugroženosti i pitanje (nacionalnog) opstanka. Ovde se, međutim, otišlo i korak dalje, pa se navodna prevlast jednih nad drugima objašnjava i doživljava kao protektorat, to jest, u igru se upliće suverenitet države, čijim se zaštitinkom i jedinim legitimnim uživaocem oseća govornik i grupa koju zastupa. Jedna društvena grupa, društvena opcija se predstavlja kao država sama, koja mora biti i ostati homogena.

Preduslovi nastajanja naroda jesu gajenje ljubavi prema bogu (bogoljublje), to jest rodu (rodoljublje). Razume se, ako bi svetlo dana trebalo da ugleda srpski narod, ta ljubav bi se morala usmeravati prema pravoslavnom bogu i prema srpskom rodu. Nešto poput Kluba ljubitelja prirode, pozorišta, ili možda filatelije – okuplja se na osnovu istih afiniteta i tako postaje jednom diferenciranom grupom. To i nije tako loše, osim što se kod tih klubova radi o ličnim sklonostima i nema prisile. Ovo načelo je ekstremno i zamišljeno tako da iz udruženja ispiše sve kojima savršeno ne pristaje klupska uniforma.

Biti član nekog društva ili države, srećom ipak nije isto što i učlaniti se u klub istomišljenika. I zato svako može da razmatra šta je najbolje za Srbiju i da predlaže različita rešenja za njen prosperitet, ali kada je pritom deo rešenja odstranjivanje onih koji nisu pravoslavni, verujući, Srbi ili rodoljubi (nepotrebno precrtati), radi se o ponovnoj podeli na dobre i loše Srbe/Srbijance.

Možda izgleda komplikovano, ali, prava je istina uvek jednostavna, samo treba biti politički hrabar da se ona izgovori. Ne damo Kosovo, ali možemo se dogovoriti. Daj šta daš, kad već ne htedoste više od autonomije. A manje od nezavisnosti. I onako nije bilo baš normalno da živimo zajedno. Svaka ptica svome jatu. Svaki iver svojoj kladi. Zato je Srpska nešto drugo, tu smo svi naši...ova nenormalna granica među nama će od nenormalnosti i sama nestati.

Obrazlažući svoje viđenje geopolitičkih odnosa u bivšoj Jugoslaviji konstatacijom o “normalnosti”, govornik staje na sigurno tle zdravorazumskog i jednostavno-pragamatičnog mišljenja. Osim toga što je normalno da će RS prvo da se ocepi od BiH, a zatim i da se pripoji Srbiji, ni ne izgovara se (koliko se podrazumeva) da će Srbija prihvatiti RS jednom kada se ova ocepi. I tako, sve o ocepljenju, razgraničenju, multietničkim obmanama… nije kraj novim granicama i prekrajanjima, kao da kaže govornik, nadajući se da ćemo u toj novoj preraspodeli teritorija, zasnovanoj na čemu drugom do- na tekovinama zdravog razuma i normalnosti- i mi iz Srbije konačno uspeti nešto da maznemo.

Sve je posvećeno jednom cilju, a to su dva cilja! „Vojvođaneri“ hoće da razbiju Srbiju, ali ne zbog uzvišenih ideala, nego iz karijerističkih razloga. Na taj način, govornik dvostruko diskvalifikuje priču o vojvođanskom identitetu: ona ne samo da predstavlja pretnju po celovitost Srbije, nego čak ni oni koji je pričaju zapravo u nju ne veruju. Vojvođanski identitet je veštački (namenjen „bivšim Srbima“) i može se braniti samo iz razloga sitne vajde, nikako iz iskrenog uverenja (kao, recimo, srpski).

Kako je govornik na osnovu jedne šale, kako god neukusna ona bila, zaključio da je njenim autorima cilj zasnivanje nove nacije, cepanje države i nasilna asimilacija Srba? Nije poznato.  Poznato je, međutim, da su mnogi građani Srbije strašno osetljivi na separatizam i da će ih ovakve izjave načiniti najblaže rečeno podozrivim prema zastupnicima vojvođanske autonomije. U tom smislu, izjava sadrži i elemente zastrašivanja.

Scenaristkinja ovog filma ima smisla za stravu i užas. Svakako da prirodni priraštaj u Srbiji nije dika i prilika, tu nema šta da se spori. Bela kuga je realnost ne samo kod nas, već i u mnogim drugim društvima. Ako ćemo tako, apokalipsa će ići raznim autoputevima, drumovi će jesti šta stignu, i u drugim krajevima, a ne samo po domaćim cestama. Demografske tranzicije ne zanimaju scenaristkinju, demografi ovde igraju uloge drevnih proroka koji već decenijama unazad računaju svoja proročanstva. I ne samo to, “gasi se” i nešto drugo - uslovi života, ekonomija, standard. Međutim, u ovoj ekranizaciji je u drugom planu proces donošenja odluka o potomstvu u savremenim srpskim porodicama i činioci koji na to utiču, to nisu zanimljive stvari. Umesto toga imamo uzbudljivu pretnju ugasnućem i hrabre demografe koji osluškuju po porodilištima i šetaju hodnicima opremljeni specijalnim aparatima koji mere njihovo paranje. Da li su njihova upozorenja uzalud? Da li će trojke spasiti Srbiju? Zvuči kao dobar razlog da se ode u bioskop, i ostavi po strani stvarnost, daleko složenija od takvog apokaliptičnog trilera.

Ukazivanje na opštu poznatost često prati populizam u javnom govoru. Kad se kaže “svi znamo” ili u ovom slučaju da “ne moramo ni da budemo stručnjaci” da bismo nešto znali, a još kad to izrekne jedan stručnjak - sve je jasno! I da Srbi lete iznad kukavičjeg gnezda, i da narod ponire u apatiju, i da “mentalno stanje nacije” nikad nije bilo gore. Svi onda moramo da se zabrinemo, a ne samo oni koji se psihom bave po struci. Važno je to što govornica nije potpisana kao poslanica jedne opozicione partije, već samo kao psiholog, što donosi nove zanimljivosti u ceo slučaj. To znači da ona kao psiholog a ne kao političar kaže kako su ranije (tj. kad je njena partija bila na vlasti) postojali optimizam i nada, a da sa novom vlašću nema vere u bolje sutra. Povrh svega, utemeljenje kredibiliteta je dvostruko: poziva se i na zdrav razum (koliko je takav moguć u sunovraćenoj naciji), ali i na autoritet stručnjaka, koji u zavidnoj poziciji da taj svoj autoritet prenese na čitavu naciju.

Brend je za da se voli i čuva. Pre nego što su Ceca i muž preuzeli Obilić tamo nije ni bilo vrednih igrača, i šta sad ako je ona nelegalno prisvajala pare od njihove prodaje. Brend je, praštamo joj. Ne može pravosuđe tek tako da staje na put afirmaciji srpskog društva i države. Hoće li danas-sutra policija hapsiti i šljive i maline, hoće li se suditi Smokiju i ajvaru? Hrana, trube, sport – to je sve što imamo i još par ljudi koji bi trebali da su iznad zakona, pa sve i da su krali. Manja je šteta od toga šta su oni ukrali nego što je korist od pravde koje jednako važi za sve. Vladavina prava je starogrčki brend, nek ga oni i čuvaju.

Priča se da Srbi dele jednu dragocenu osobinu - ne daju na sebe. Čast je nerazdvojiva od njih. U konkretnom primeru se ne kaže, na primer, da je došlo do opravdanog nezadovoljstva i revolta srpskog naroda na Kosovu. Srpski narod postaje projektovana meta Prištine, a prgavi Srbi  osetljivi na integritet, spremni su da ga odbrane uvek i po svaku cenu. Još ako je taj integritet teritorijalan, opresor nema šanse.

Čini se, međutim, da “srpski mentalitet” punu snagu razvija samo pri spoljašnjim uslovima, usmeren na etničkog Drugog. I prava je šteta što se ne usmerava dovoljno na jednostrane poteze Beograda i nije zaštitnik ličnog integriteta od omalovažavanja po šalterima, redovima, na ulicama i u potrošačkih korpama. Da je među nama koji narodski revolucionar verovatno bi oplakao svu tu neiskorišćenu ustaničku energiju. Ali tako je to sa problematičnim konceptima - čas važe, čas ne važe (u zavisnosti od toga šta hoće da se kaže). 

Ovaj novinski članak predstavlja jedan od nastavaka u epskoj biografiji porodice Đoković. Čitaoci ostaju uskraćeni za precizne podatke i kontekst u kome se odigrala situacija, a retoričkom imaginacijom se događaj kontekstualizuje na jednom drugačijem nivou.

Umesto mogućih racionalnih pretpostavki o uzrocima, autor teksta je, smatravši da je bilo koji povod za ovakav tretman nedostojan familije najboljeg srpskog i balkanskog sportiste (citat iz teksta), odlučio da se pozabavi (svima dobro poznatom) zlonamernošću i nepravednošću hrvatskih vlasti prema pripadnicima naciona iz kojeg potiče i znamenita familija.

Oslanjajući se na zaoštrenu leksiku (maltretiranje, ljubomora, ponižavanje, ogorčenost, skandal), događaji su interpretirani kao mogući uzrok problema u odnosima dve zemlje (!), koji će onda sigurno rezultirati izostankom srpskih turista sa hrvatskog primorja. I čini se zapravo da je sav napor novinara usmeren ka tome da kaže da oni mogu imati to svoje more i po sto puta, ali mi im doći nećemo!

Tekst se efektno završava u harmoničnom uskliku vlasti i opozicije da Srbija možda nema more, ali da će se, verovatno, s radošću peći na avgustovskom suncu uživajući u manjku u kasi budžeta susedne države.

Nemamo prirodnih resursa, pa ne možemo zarađivati na njihovom izvozu, niti se možemo obogatiti od turizma - mora nemamo! Ali, dobro je što nam povremeno padne po nešto s neba, da time probamo da se popnemo na spoljnopolitičkim top-listama. Zato treba nastaviti što više i opsežnije sa eksploatacijom lika i dela Novaka Đokovića, nešeg nebeskog resursa! Takav smo narod, ni resursi koje eksploatišemo i zbog kojih raste ugled Srbije u svetu valjda ne mogu biti drukčiji nego s neba.

Pisci ovog saopštenja se ne osvrću na povod i glavnu temu Čankove izjave (zabrana neonacističke organizacije i obračun sa nacionalizmom), već se osećaju pozvanim da od napada brane Dobricu Ćosića- pisca. Obračun sa neistomišljenikom tako oštrim rečima na videlo iznosi činjenicu da su sastavljači teksta očigledni ljubitelji lektire, posebno one iz kanona srpske književnosti. A, kako je branjeni pisac u samom srcu tog kanona, nedostojno je i, takoreći, nemoguće, obraćati mu se tek bilo kako (Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega!). Mehanizmom prećutkivanja uspešno se zaobilazi tema same izjave, a borba za srpski parnas otpočinje svim sredstvima. Stručno se objašnjava da ideju nacizma može prepoznati samo onaj ko je i sam poklonik totalitarne ideologije, verovatno vodeći se frojdovskom teorijom o mehanizmima odbrane (projekcija). Valjda bi to značilo da su, na primer, radnici koji protestuju na ulicama zbog loših uslova rada ili niskih zarada u stvari u svom mentalnom sklopu - kapitalistička svinje itd, itd.