Demolizam.rs

Toliko smo ih sve zadužili! I Engleze i Francuze i Holanđane i Nemce, dobro, njih malo manje, ali svejedno, morali su da uče istoriju, morali bi da znaju za našu patnju i stradanja na Kosovu polju samo da bi njih sačuvali!

S druge strane, čak i da pretpostavimo da je sve ovo istina (a nije) i da evropski političari sve to znaju (a ne znaju), pre će biti da su im mnogo važniji pregovori sa kosovskim vlastima i kriterijumi koje Srbija treba da ispuni, nego privrženost istorijskim stradanjima srpskog naroda koji nikako da obasja svetlo pravde.

Ništa toliko ne boli nego kad vas rođeni narod izda za 1500 dinara i tanjir janjetine. Bezrezervna vera u iskrenost naroda i požrtvovanost da se zajedno pobedi i stvori bolja Srbija utopila se u rakiji i pečenju. Prodali su veru za večeru. Stisnu vam ruku, pogledaju vas u oči, kukaju za promenama, a onda ne glasaju za vas. Pa kakve promene oni hoće!? Ja sa ovakvim narodom više ne mogu - to slavi čitav dan, nisu mogli da se strpe do zatvaranja birališta. I umesto izborne pobede, na prazan stomak zariše mi jedan nož u leđa, drugi u srce.

Zamislite da noćima ne spavate sređujući tendersku i projektnu dokumentaciju, a jutrima jurite investitore i neki tamo dođu, preotmu sve i uzmu svu slavu. Čitavo leto, dok su cvrčci svirali i pevali i pod mostovima se napijali, vredni mrav je radio. Jurio je mali mrav investitore, prikupljao dokumentaciju, organizovao rad, i to paralelno na više kapitalnih projekata. I umesto da cvrčci veseljaci ostanu bez hrane, a on spremno i u miru dočeka zimu, sve je otišlo naopačke. Kada je sneg napadao, došla izborna zima i mrav se povukao u kućicu svoju zemljicu, imao je šta da vidi. Pršte violine, svud naokolo pesma i smeh, a nacvrcani cvrčci betoniraju Bešku, tornjaju mrave sa tornja, prvi su zgazili na Gazelu, a nisu zaobišli ni zaobilaznicu. Pa šta da radi sad kad su obesmislili i njegov trud i basnu i naravoučenije!?

Nešto je trulo u pritvoru haškom. S jedne strane, postojeći podaci ne ukazuju da tribunal ne brine dovoljno o srpskim optuženicima. Dakle - tribunal o njima brine. Međutim, tu su i činjenice, a one potvrđuju da su samo Srbi umirali u Hagu. I primedbe pritvorenika koje su išle čak do toga da su doktori pokušavali da ubiju pritvorenike. Premda su ti komentari su odbacivani kao gluma. Ali nešto ipak nije u redu i to je postalo jasno...

I tako se ređaju naizmenično činjenice i opravdane sumnje, jer gde ima dima, ima i vatre. Nosilac vatre je autorka teksta, suptilno se provlačeći između činjenica i rečeničnih konstrukcija. Kroz čitav tekst, a ne samo u ovde izdvojenom citatu, postupno ali sigurno se gradi slika prikrivenog haškog zločina nad Srbima. Navodno ne zalećući se u optužbe i teorije zavere, na daleko suptilniji način odabirom tema i podataka i njihovim slaganjem u smislenu celinu zaokružuje se poruka – da se nešto mučno tamo događa. Haški zatvor u ovoj priči postaje ukleti zamak i mesto užasa, a Srbi zatečeni tamo se pretvaraju u mučenike, utoliko veće jer je u pitanju jedna moćna institucija koja ne bi trebalo da se bavi takvim stvarima.

Postoje mučenici, oni koji stradaju zbog ljudske ili božije nepravde i koji tu patnju nose kao teško breme. A postoji i ona posebna vrsta stradalnika koja svoj teret nose s ponosom, oni koji nepravdu koja im je natovarena podnose stoički i koji su zahvalni sudbini jer je njima dodelila taj krst. I kao što Isus nosi krst da bi platio cenu naših grehove, tako Srpski pokret obnove nosi krst srpske istorije. Priroda ove uloge im ne omogućava da traže zasluženu zahvalnost i beneficije već svoj mir pronalaze u znanju da je nositi krst usud i čast. Eto, otud loš izborni rezultat...

Obrisi teze o stranom uništenju Jugoslavije su tu: NATO je uključen u sva zla na našim prostorima, kad se raspadala Jugoslavija, oni su bili tu, kad je trebalo bombardovati nas – zna se ko je bio zadužen za to. Ostavili su za sobom hiljade tona osiromašenog uranijuma. Kao instrument američke politike, NATO petlja po Balkanu već neko vreme i to ne može biti slučajnost.

Mi smo žrtve, i jezik koji se koristi govori u prilog tome - zla su nam učinjena, radili su na raspadu Jugoslavije... Izlistavanjem NATO zlodela pravi se strašilo koje treba da zaobiđemo služeći se iskustvom iz prošlosti. Pored slika mučeništva i zastrašivanja, postoji u ovom primeru još nešto: kao žrtve, mi smo pasivni, a američka politika i njen instrument NATO su pravi akteri i krivci. Kroz činjenice i polučinjenice provučena je teorija zavere koja može da služi i kako bi se teret odgovornosti za sva zla na ovom prostoru prebacio na NATO.

Kao rimski vojnici hrišćane, ili, da uzmemo neko bliže istorijsko poređenje, kao Pol Pot i Idi Amin što su progonili i ubijali svoj narod, tako i vlast u Srbiji opoziciju muči i tlači. Preko svojih poslušnika u medijima- srpskih Crvenih Kmera- diktatori, gore nego da opozicionare rastežu na točku i razvlače konjima na repove, beskrupulozno i bezobzirno, baš onako- režimski- lažu i falsifikuju izjave predsednika mučeničke opozione partije.

Ako neko manipuliše medijima i govori neistine, posebno ako je taj neko na vlasti, treba obavestiti građane. Ali, loša ili zlonamerna interpretacija nečijeg govora mnogo je manje vulgarna od poređenja političkih neprijatelja sa diktatorima koji su ubili milione ljudi. Kako verovati žrtvi koja druge žrtve koristi u sopstvene dnevnopolitičke svrhe? Postaje jasno da se ovakvim ekstremnim poređenjima samo ilustruje razlika između vladajućih i opoziocionih, kao onih koji su progonitelji i onih koji su žrtve, a stavljanje mučeničkog venca na glavu koristi se umesto razmene argumenata sa političkim protivnicima.

S jedne strane smo mi, nestrpljivi u čekaonici, sa druge strane oni – Holandija, Evropa, Amerika, Bramerc... koji nas stalno iz te čekaonice izbacuju. Žar obećanja ugašen je hladnim holandskim tušem, euforija je splasla. Ponavljanjem „A i...“ na početku rečenice, dodatno se pojačava predstava o Evropi kao nikad zadovoljnoj, nezahvalnoj (izbaciše nas, a i paket smo im odneli!) i sitoj novih naroda željnih blistave budućnosti. Podsmeh je namenjen evroentuziastima u srpskoj državi, njenim službama i domaćim medijima. Ovce su za šišanje. Džaba naš narod kaže „Mladiću se u zube ne gleda“, koliko god nas mučili, evropske birokrate nikada neće biti  zadovoljne! Ako je tako, zašto bismo se uopšte i trudili da idemo tamo!? Niko nije lud pa da voli da ga muče evropske džangrizave šalteruše. Imao sve potrebne papire ili ne.

Koristiti poređenja ili analogije sa sudbinom Jevreja u dvadesetom veku, holokaustom i njegovim razmerama uvek zvuči loše, izaziva jezu i osećaj mučnine (a govorniku često trajno može oduzeti kredibiltet i dovesti u sumnju njegovu etičnost). Holokaust je jedinstveni događaj svetske istorije, označava sistematsko i masovno ubijanje ljudi zbog njihove nacionalne/verske različitosti, odvijajući se, pritom, kao fabrikovanje smrti, kao masovna proizvodnja smrti čiji je rezultat bio blizu 6 miliona jevrejskih žrtava.

Ali, zašto govornik ipak poseže za ovako drastičnim poređenjem? Prvo, upravo zato što će pominjanje holokausta uvek izazvati veoma snažne, a negatvne emocije. Drugo, zato što je to upravo najčuveniji, paradigmatični primer stradanja jednog naroda, njegovog skoro potpunog uništenja. A, ono što ima status paradigme ne može se osporavati. To je odličan mehanizam za ograđivanje sopstvene izjave na debatnom polju. I zato, ignorišući činjenicu da je NATO vojni savez, a Aušvic nacistički koncentracioni logor, i prećutkujući tu razliku zarad uspešnosti pesničke figure, govornik s lakoćom izvodi analogiju: ni većeg krvnika od NATO-a, ni veće žrtve od Srbije, sledi: NATO nema šta da traži u Srbiji.