Demolizam.rs

Policija se ne bavi političkim odlučivanjem, ali da se bavi, ona bi to mnogo bolje - Rome bi naselila negde po planinama ili pustim ostrvima, da ne smetaju poštenom svetu. Ovako, šta je tu je - gradska vlast je odgovorna, a policija nema ništa s tim, pa ne bi ni da se meša, osim ako je neko napadne. U međuvremenu, praktikujte malo kulturu dijaloga, razgovarajte, ne mora sve silom.

Govornik koristi logiku koja ima smisla u svakodnevnom životu, ali ne i u funckionisanju države - ko je napravio problem, taj neka ga i rešava, ostali imaju prava da stoje po strani. Državni aparat, međutim, nije tek skup privatni lica, nego koordinisana celina u kojoj svako ima svoj zadatak. Naravno da uloga policije nije da donosi političke odluke, ali joj to ni za poslovičnu jotu ne umanjuje dužnost da radi svoj posao, odnosno štiti red i zakon, a ne samo sebe samu.

Gde god da ste se rodili - rodili ste se na Kosovu. Gde god živeli - živite na Kosovu. Šta god mislili o Kosovu i državnoj politici prema njemu, vaša vrela krv misli što i naši govornici - da vam je mesto na barikadama, u novom kosovskom boju.

Državna politika prema Kosovu je ozbiljno i teško pitanje oko kojeg među građanima Srbije postoje duboka razložna neslaganja. Međutim, ako je borba za Kosovo organska, instiktivna, biološka stvar, onda nikakvih razložnih neslaganja nema niti ih može biti, tim pre što se ovde razum i ne pita. Svi mislimo isto, jer smo svi krvlju vezani za kosovsko tlo, a ako se nekom čini da misli drugačije, onda ne treba da sluša svoj razum, nego svoju krv. Naravno, tamo gde govore krv i tlo nema mesta za individualno mišljenje, slobodnu volju, argumentovani stav, niti razumnu raspravu. Tamo svi mislimo isto. 
   

Mi nismo etnička grupa, mi smo porodica!  Kačiš se s jednim članom porodice - kačiš se sa svima. Nismo odrođeni individualisti kao drugi moderni narodi, mi smo više kao pleme: svi za jednog, jedan za sve! 

Prijateljska, porodična i plemenska povezanost su kohezivni elementi jedinstva na koje govornik poziva svoje sunarodnike, bilo da oni osećaju tu vezu ili ne. U govoru u kom postoji samo jedinstvo i homogenost predmoderne zajednice podrazumeva se da su svi njeni članovi. A oni više nisu građani ili politički subjekti, već postaju osvetoljubivo pleme spremno da po svaku cenu zaštiti svog ugroženog člana od napada neprijatelja. Upozorenje onima u Beogradu je zapravo poruka svojima da su zajedno jači i da treba tako i da se drže. Pritom, poredeći svoje sunarodnike sa plemenom, govornik o istom trošku pokušava da se ustoliči na mesto poglavice.

Šta mislite o perspektivama razvoja poljoprivrede u Vojvodini? Vojvodina je srce Srbije! A, šta imate da kažete o turističkim kapacitetima Valjeva? Valjevo je srce Srbije! Za kraj, šta biste poručili nerazvijenim opštinama na jugu Srbije? Jug je srce Srbije!

Višesrčje Srbije do skoro je bila enigma za savremenu medicinu. Kao i kod drugih toplokrvnih stvorenja, srčane radnje reflektuju se na ostale delove organizma, i obrnuto (Sve što se događa u Srbiji, događa se i tamo). Ipak, velika nepoznanica je čemu služe toliki srčani mišići, kao i kako oni paralelno postoje u jednom organizmu. Jedna od naučnih pretpostavki bila je da se srca u organizmu Srbije razvijaju na račun ostalih organa, koji kržljaju i vremenom čak i odumiru. Srećom, u pomoć su priskočili stručnjaci koji su otkrili da tajna tako dobrog stanja ovih vitalnih organa Srbije leži u njenim dobrim genima, izuzetnoj psiho-fizičkoj nadarenosti, i pre svega, zaraznom optimizmu. Politički problemi ne mogu joj ništa! Ekonomska kriza - to je za nju omanji stres. Sa toliko srca koja kucaju kao jedno, da li išta može da pokoleba Srbiju? Da li iko može da posumnja u dobre izglede za njenu budućnost?

Iako je prava suprotnost u ovoj situaciji ona između huligana i njihovih žrtava, govornik nas i njih vidi pre svega kao Srbe i Hrvate. Tako se sa nasilja i kriminala fokus pomera na mišljenje da srpski navijači ne treba da budu kao hrvatski. Uopšte, to im ne priliči - ni huliganstvo, ni povodljivost. Situacija se reguliše podsećanjem na novu vrstu sukoba, ili bar podele- one na etničkoj liniji. Tako ispada da napadi na hrvatske navijače jesu nedopustivi, ali da su hrvatski navijači oni koji se obično tako ponašaju, a ne mi. Skoro da srpski navijači nisu nikoga ni napali, jer mi to ne radimo, to rade oni, hrvatski navijači!

Kako je moguće da ako svi znaju, i ako sama istorija kao činjenicu prepoznaje da je Tito odgovoran za raspad Jugoslavije, ta činjenica ostaje tajna? Ili je u pitanju paradoks, ili jedna ne strogo naučno utemeljena metoda tumačenja dalje i bliže prošlosti (tj. instrumentalizacija istorije). Autor navodi različite podatke koje kombinuje i tumači po sopstvenom osećaju da bi došao do željenog zaključka (da je Tito isplanirao raspad Jugoslavije). Relativno uspešno se podražava metod logičkog zaključivanja koji je potpomognut proizvoljnim tumačenjem istorije, uz geslo dobro je poznato.

Tako da, ako je za raspad Jugoslavije odgovoran njen dugogodišnji predsednik i osnivač, onda mi ostali nismo i ne možemo biti krivi. O sudbini nas, malog balkanskog naroda, nikada nismo odlučivali mi, nego velike sile i njihovi domaći poslušnici. Nismo mi odvorni za raspad, da ne kažemo rat u bivšoj Jugoslaviji. On je ugrađen u same temelje zgrade zvane Jugoslavija, još daleke ’43. Godina koju su narodi Jugoslavije godinama slavili kao prvi rođendan njihove socijalističke republike istovremeno je bila i godina početka njenog raspada! Tako da, nismo mi ništa krivi, vetar je prosto jako dunuo i srušio našu trošnu kuću.

Prizivanje na autoritet inostrane obaveštajne službe daje težinu određenoj tvrdnji jer se smatra da su inostrane sile dobro i objektivno obaveštene, tim pre ako su i same, na bilo koji način, bile upletene u događaje o kojma se izveštava. Ovo prizivanje je posebno „ubedljivo“ kada se poziva na autoritet obaveštajne službe sa Zapada čiji navodni podaci govore suprotno od zvanične politike zemlje iz koje je obaveštajna služba. Time se ne pokazuje samo da su podaci tačni, jer stižu iz obaveštenih izvora iz inostranstva, već potvrđuju i jednu drugu tezu – da Zapad ima politiku protivnu interesima Srbije i, prirodno, činjenicama.

Istorija je jedna od omiljenijih igračaka politike i ideologije. Po potrebi se mogu uzimati podaci, događaji, simboli i sklapati poput lego kockica u najrazličitije oblike. Primeri iz prošlosti i generalizacije povučene iz njih zgodno uskaču za pridobijanje legitimnosti za svoje pozicije. U takvom sklopu stvari teško je reći kad prestaje istorija, a kad počinje mit i epika. Čak i ako se pokuša kontrolisati njena instrumentalizacija, nekad omiljena igračka može da se pretvori u igračku plačku. Neke (zlo)upotrebe prošlosti su ipak “manje opasne” od drugih kao u ovom primeru, kad se mitu o Srbima kao militantnim hrišćanima suprotstavlja navodno tradicionalno utemeljenje multikulturalnosti u srpskoj istoriji i kulturi. Izgovoreno od istoričara, ima potreban autoritet iza sebe, nasuprot mitu koji su stvorili naši neprijatelji i prenosili poremećeni ljudi. A šta je stvarno slučaj sa srpskom kulturom i istorijom - je li ona u korenima multikulturna? Da li nam istorija zaista kazuje kako smo mi još ihahaj imali ono što savremene visokorazvijene zemlje pokušavaju ali im nikako ne ide da održe? Kako ćemo uraditi biopsiju kulture da to utvrdimo? Dokle ćemo vući tradiciju i istoriju, da li da uključi i progon bogumila i istragu poturica? Koje ćemo nacionalne pisce pored Andrića uključiti u dokazni postupak? Ko će presuditi ko je u pravu? Hoće li srpski Barbika i Ken nositi mač i krst ili ćemo ih obući u sve boje sveta i pakovati ih sa sve rukama raširenim da prigrle svaku različitost?

Možda izgleda komplikovano, ali, prava je istina uvek jednostavna, samo treba biti politički hrabar da se ona izgovori. Ne damo Kosovo, ali možemo se dogovoriti. Daj šta daš, kad već ne htedoste više od autonomije. A manje od nezavisnosti. I onako nije bilo baš normalno da živimo zajedno. Svaka ptica svome jatu. Svaki iver svojoj kladi. Zato je Srpska nešto drugo, tu smo svi naši...ova nenormalna granica među nama će od nenormalnosti i sama nestati.

Obrazlažući svoje viđenje geopolitičkih odnosa u bivšoj Jugoslaviji konstatacijom o “normalnosti”, govornik staje na sigurno tle zdravorazumskog i jednostavno-pragamatičnog mišljenja. Osim toga što je normalno da će RS prvo da se ocepi od BiH, a zatim i da se pripoji Srbiji, ni ne izgovara se (koliko se podrazumeva) da će Srbija prihvatiti RS jednom kada se ova ocepi. I tako, sve o ocepljenju, razgraničenju, multietničkim obmanama… nije kraj novim granicama i prekrajanjima, kao da kaže govornik, nadajući se da ćemo u toj novoj preraspodeli teritorija, zasnovanoj na čemu drugom do- na tekovinama zdravog razuma i normalnosti- i mi iz Srbije konačno uspeti nešto da maznemo.

Interesantan je argument u ovoj izjavi - to da su Srbi većina na dve trećine opštine Novi Pazar, iako se ne radi o broju stanovnika, već o njihovoj teritorijalnoj rasprostranjenosti. Srbi tako predstavljaju većinu seoskog stanovništva u opštini, ali su i dalje manje od jedne četvrtine stanovništva. A Zubin Potok je još zanimljiviji primer, jer više Srba na Kosovu živi u enklavama u opštinama s albanskom većinom, nego na celom 'neokupiranom' severu. Sama činjenica da više Srba ili više bilo koga živi na istom prostoru ne garantuje samo po sebi razvoj. Zašto bi samo stvaranje novih opština značilo da će se sredina razvijati ('stvaranje novih malih gradskih naselja') kad imamo onoliko opština koje propadaju, a iz spomenutih Kraljeva i Kragujevca ljudi nastavljaju da se sele za Beograd u potrazi poslom, obrazovanjem, boljim uslovima života. Ali, kada u glavi imate tako jasno razgraničenu razliku između Srba i Bošnjaka, to jest nas i njih koji smo primorani da živimo jedni pored drugih i tako sprečavamo svoj međusobni ekonomski i kulturni razvitak, rešenje problema suživota se i samo nameće. Granice su spas!

Ovaj novinski članak predstavlja jedan od nastavaka u epskoj biografiji porodice Đoković. Čitaoci ostaju uskraćeni za precizne podatke i kontekst u kome se odigrala situacija, a retoričkom imaginacijom se događaj kontekstualizuje na jednom drugačijem nivou.

Umesto mogućih racionalnih pretpostavki o uzrocima, autor teksta je, smatravši da je bilo koji povod za ovakav tretman nedostojan familije najboljeg srpskog i balkanskog sportiste (citat iz teksta), odlučio da se pozabavi (svima dobro poznatom) zlonamernošću i nepravednošću hrvatskih vlasti prema pripadnicima naciona iz kojeg potiče i znamenita familija.

Oslanjajući se na zaoštrenu leksiku (maltretiranje, ljubomora, ponižavanje, ogorčenost, skandal), događaji su interpretirani kao mogući uzrok problema u odnosima dve zemlje (!), koji će onda sigurno rezultirati izostankom srpskih turista sa hrvatskog primorja. I čini se zapravo da je sav napor novinara usmeren ka tome da kaže da oni mogu imati to svoje more i po sto puta, ali mi im doći nećemo!

Tekst se efektno završava u harmoničnom uskliku vlasti i opozicije da Srbija možda nema more, ali da će se, verovatno, s radošću peći na avgustovskom suncu uživajući u manjku u kasi budžeta susedne države.