Demolizam.rs

Beli glasovi su otvoreni za kritiku kao i svaki drugi politički potez. Možda su bez efekta, a možda su i štetni, ali nikako ne mogu biti oba istovremeno. Ono što nema efekta, ne može biti štetno, a ono što je štetno, ne može biti bez efekta.  Govornik kao da želi da se osigura, za slučaj da jedna od ovih optužbi nije sasvim uverljiva, pa joj onda brže-bolje dodaje i drugu i tako protivreči samom sebi. Kao da i sam uviđa ovu protivrečnost, on štetu preimenuje u "šteticu", ne bi li je što lakše pomirio sa onom "statističkom greškom". Ali ako je ova "štetica" tolika da od nje zavisi da li će jedna stranka preći cenzus ili ne, onda ona ne zaslužuje deminutiv. Da li je ispravno kazniti konkretnu stranku na ovaj način, ili ne, drugo je pitanje, ali ako je cilj kazniti je, i ako je ovaj cilj postignut, onda se svakako ne radi o "statističkoj grešci". 

Ništa toliko ne boli nego kad vas rođeni narod izda za 1500 dinara i tanjir janjetine. Bezrezervna vera u iskrenost naroda i požrtvovanost da se zajedno pobedi i stvori bolja Srbija utopila se u rakiji i pečenju. Prodali su veru za večeru. Stisnu vam ruku, pogledaju vas u oči, kukaju za promenama, a onda ne glasaju za vas. Pa kakve promene oni hoće!? Ja sa ovakvim narodom više ne mogu - to slavi čitav dan, nisu mogli da se strpe do zatvaranja birališta. I umesto izborne pobede, na prazan stomak zariše mi jedan nož u leđa, drugi u srce.

"SUPERkandidat u epizodi Mala komšijska rasprava"

Rano jutro, 6.00, ono malo zaposlenih kreće na posao. Na kapiji srećem komšiju i u želji da započnem standardnu dobrosusedsku konverzaciju zaboravljam da je komšija odbornik vladajuće stranke, pa mu kažem: "Komšija, da li glasamo šestog?"

"Nego šta komšija, naravno da glasamo" – odgovara.

"Da smenimo ove što nas lažu i mažu godinama, pa da nam neko konačno sredi ovu našu ulicu" – nastavljam.

"Ma koga da smenjujete Θ¢!$7♂*#% da ti otpustimo odma' ženu iz javnog preduzeća, %$↨♂*$#%"#$% pišemo prijavu komunalnom inspektoru zbog šljunka na trotoaru "$!ֆᇨ♂#$ građevinskom zbog ograde $%&$#ʚş! " - uznemireno će komšija.

"Komšija, vi to meni pretite? E, sad ćete videti!

Uzimam mobilni telefon i zadnji dinar kredita trošim na dobro poznat broj. Za manje od 3 minuta uz škripu guma i podizanje prašine stiže  KANADIDATOMOBIL. Vrata se polako otvaraju... To je stvarno on, novi super-heroj grada Zaječara – SUPERkandidat! On štiti stanovnike Zaječar-sitija od zle lokalne vlasti! Kada ga izaberu za gradonačelnika, postaje SUPERgradonačelnik, uvek na licu mesta, pesnica pravde, zaštitnik nemoćnih!

Nastaviće se...

Ima posla, nego su ljudi razmaženi pa neće da rade! Pa, kog to posla, i koji ljudi? Pa evo 'vako: reče mi jedan ratar, na jednome mestu, jednu stvar. Ne mogu ti reći đe, odma' ćeš se setiti koji je!

Ali ako svi odbijaju poslove, onda bi za one koji hoće da rade trebalo da bude više, a ne manje posla, zar ne? Tu govornik odjednom menja primer i više ne govori o ljudima na birou koji odbijaju ponuđene im poslove, nego o budućim malim privrednicima, koji treba da formiraju mala porodična preduzeća i na taj način zapravo stvaraju radna mesta, a ne da ih popunjavaju. Dakle, ipak nije tačno da posla ima, a građani neće da rade, nego posla nema, a građani neće da ulaze u poslovne poduhvate i otvaraju nova radna mesta.

Ali šta ako su neimenovani suseljani neimenovanog ratara u pravu? Šta ako im se zaista ne isplati da obrađuju zemlju? Šta ako su porezi i državna regulativa takvi da aktivno obeshrabruju privatno preduzetništvo? Šta ako privredom vladaju monopoli koji beskrupulozno guše svaku konkurenciju? Šta ako dugovanja malih privrednika prema državi dolaze na naplatu odmah, a dugovanja države prema malim privrednicima, tek sa ogromnim zakašnjenjem? I, konačno, šta ako sve ovo potvrđuju i ekonomski stručnjaci? E pa, u tom slučaju, "građani moraju da preuzmu rizik na sebe", nikom ništa nije palo s neba, ako ne rizikuju, nemaju prava da se bune. A šta ako su već preuzimali rizik, pa propali? Opet nemaju prava da se bune – sami pali, sami se ubili. Obrni-okreni – nije kriva vlast, nego građani.

- Mama?
- Stankoviću, ti li si?
- Ja sam, majko, čitav dan pokušavam da te dobijem.
- Kod Dušanke sam bila, sine. Šta je bilo? Opet ti treba savet?
- Jeste, mama, hitno je. Treba da potpišemo ugovor sa Evropskom investicionom bankom za uklanjanje prepreka u unutrašnjim plovnim putevima kanala Dunav-Tisa-Dunav.
- Šta kažeš? Prekida...
- Kažem prepreka u kanalu.
- Na kom si kanalu, čekaj da javim Radovanovićima. Stalno pitaju za tebe.
- Ma ugovor treba da potpišemo.
- Pa potpiši.
- I mislio sam, ali obavezaćemo se na kamatnu stopu od...
- Ako, ako, sine, nego na kom reče da si kanalu?

Bivši kandidat za gradonačelnika i sadašnji odbornik podseća građane i građanke da su, kako ranije, tako i sada u prilici da glasaju za njega. Lako je kriti se iza parola i predizbornih bilborda, međutim ovaj govornik je drugačiji - otvoren je i realan. Jer, da li su nama zaista važna samo lepa obećanja i ružičasta slika budućnosti? Ko uopšte i veruje da jedan čovek može doneti bolji život, i da će preporod da padne sa neba?

Naprotiv, ovaj kandidat računa na podršku građana ne samo kao glasača, već i kao onih koji će učestvovati u stvaranju boljeg života. Glasanjem za njega i sami glasači ravnopravno stvaraju svoju budućnosti i vode ovu zemlju. Ideja (predstavničke) demokratije je da daš svoj glas onome za koga misliš da ima najbolje šanse da te zastupa. Ipak, kod našeg kandidata ne završava se sve na tome. Iako im otvoreno kaže da glasanjem za njega ne mogu ništa posebno da očekuju, građani dobijaju šansu da sami 'uključe sebe u bolji život'. Kako će to da im pođe za rukom i zašto onda za njega da glasaju, ostaje pomalo nejasno. Ali, osećaj da ćemo glasati sami za sebe je mnogo dobar!

U pauzi putovanja po svim meridijanima, šef diplomatije koristi priliku za političko-stranački intermeco u Novoj Varoši, jednoj od najnerazvijenih opština u Srbiji, koja je, međutim, prepuna potencijala za privredni razvoj. Zbog toga naš govornik tu, na licu mesta, shvata da bi on mogao biti ta spona koja nedostaje i zbog koje se razvoj ove opštine već godinama koči. A, možda i da bi priča o novovaroškim resursima bila zgodna da se popuni po neka rupa u konverzaciji, da se izbegne uvek neprijatna tišina sa međunarodnim sagovornicima. Kad sedne da neformalno posle skupštine UN-a proćaska sa nekim od ministara spoljnih poslova, naš šef im lako može reći: ’E, a ima jedna opština tamo kod mene u Srbiji- Nova Varoš se zove, šta misliš, da l’ bi hteli ovi vaši nešto tamo da investiraju?’. Eto- prilično lako! Iako pošteno priznaje da mu bavljenje projektima na lokalnom nivou nije u nadležnosti, on u širokim potezima i širokih grudi otkriva da ipak može da dovede investitore. Kako i za teške provincijske probleme može da se nađe paperjasto lako rešenje! Što je najvažnije, priča se konkretno, reč je konkretno o investitorima iz inostranstva. Konkretno - najskuplja srpska reč (ili to beše odgovornost?).

Nije li baš divno, hrabro i velikodušno od dvojice gradonačelnika što su pomogli vaspitačicama, penzionerima i ostalim socijalno ugroženim grupama? Ako su pritom i prekršili zakon, šta mari? Pa, ne možemo se držati zakona kao pijan plota! Eto, oni su spremni i da podnesu sankcije ako treba, srce im je na mestu, jer su uradili pravu stvar. Ali nećemo valjda stvarno kažnjavati ljude što su darežljivi?

Naravno, lepo je biti darežljiv, kao i pomagati onima koji su ugroženi, ali gradonačelnici to ne rade od svojih, već od zajedničkih para, koje su imaju raspodeliti po izvesnim pravilima, to jest, po zakonu, a ne po bilo čijem ličnom nahođenju. Pare koje su date vaspitačicama i penzionerima, nisu pale s Marsa, niti su deo gradonačelničke dedovine, već su uzete iz zajedničke kase, dakle, uzete su od nekog drugog, a zakon je jednak za sve, pa i za gradonačelnike sa velikim srcem.

Predstavnici nevladinih organizacija vole da govore u ime građana i građanki kao što političari vole da pričaju u ime naroda. Razlika je u tome što je političare ipak birao neki narod a samoproklamovane glasnogovornike civilnog društva bira direktor, upravni odbor ili skupština jedne organizacije. Kriza identiteta ili legitimiteta, nije bitno, ali ne prolazi ni kad se uđe u političke vode. Naš predstavnik civilnog društva ne prelazi potpuno u ulogu političara, on je tu samo kako bi saradnja ta dva sektora bila bolja. I u njihovim redovima, on ostaje naš čovek, jedan od najhrabrijih među nama, ona sorta koja je na sebe preuzela to breme da se aktivno bavi politikom, ali i da u isto vreme predstavlja civilno društvo koje, kroz partijsko priznanje njemu, treba i samo da se oseti polaskanim.

Ja, čovek, ću uvek da zaštitim tebe, čoveka, ali ja, gradonačelnik, ne mogu tebe, građanina. Pored poznate populističke teme (ja kao čovek spreman sam da se žrtvujem), ovde postoji još jedan podtekst koji je posebno uznemirujuć. Umesto javne snage države koja se upotrebljava u skladu sa Ustavom, nudi se lična snaga vlastodršca, koja se upotrebljava na osnovu njegove lične dobre volje. Snaga države nije snaga institucija, nego snaga individualnih vlastodržaca. Umesto vladavine zakona, nudi se vladavina pojedinca.

U drugom citatu, paradoks postaje još očigledniji. Stranim investitorima koji se boje lošeg funkcionisanja pravne države, kao uteha se nudi lična protekcija od strane ministra. Stranci kažu: „Mnogo su vam komplikovani zakoni“. Ministar odgovara: „Ne brinite, ja ih sa lakoćom kršim! Samo recite šta treba!“.

Svaki pametni političar koji se kandiduje za važnu političku funkciju mora da ima bar jednu "eto mene sa terena" odevnu kombinaciju za predizborne prilike. I uvodnu priču uz to: da se izvini što kasni, što je neprikladno obučen, jer je ceo dan bio sa narodom na terenu. Za gledaoce koji možda usput nešto rade po kući i ne prate intervju sa punom pažnjom, nije zgoreg ni da zaključi umesto njih: ja nisam političar, već radnik.

Ako se odevni kod pogazi izvan dometa televizijskih kamera, valja imati neko budno oko i novinsko pero da pribeleži to. Kao u nekoj priči o Titu iz stare čitanke, u drugom citatu iz arhive rečnika, ističu se vrednoća, požrtvovanost i skromnost ministra, koji se bez kamera i bez pratnje penje na skele i obilazi etaže. Izjednačavanje sa "običnim", ali pre svega poštenim radnim svetom, ostvaruje se i kroz izvinjenje čistačici zbog rusvaja koji su u ministarstvu napravile njegove prljave "cipele sa terena". Za kraj, raduje nas saznanje da ministar ne namerava da ih okači o klin, opet će on da bane na neko gradilište, ali će jedna brza preobuvka glatko da reši problem crvenog tepiha.

Od prvobitnih zgražavanja nad Ugričićevim činom, došlo se do diskvalifikovanja samog bivšeg upravnika Narodne biblioteke po mnogim pitanjima. Uvođenje novih tehnologija i modernizacija nacionalne biblioteke, pa samim tim i celokupne kulture, u ovoj se izjavi jednostavno i lako poništavaju, jer se Ugičiću na teret stavljaju nemačka antikultura, Soroš, stradanja iz Drugog svetskog rata, pa i sudbina samog svetog Save! Zašto je nemačka kultura anitkultura, kao i šta u proceni o bivšem upravniku NB-a rade ostale pomenute ličnosti i događaji, nije sasvim jasno. Zapravo, ovde se i ne iznose argumenti, već se početni stav o nepodobnosti objašnjava nekim subjektivnim vrednosnim procenama i problematičnim tvrdnjama. Premisa i zaključak su identični: Ugričić je loš i nepoznat pisac, govori gluposti i strani plaćenik je. Ne samo to - on brka dva alfabeta! To što on u svojoj latiničnoj knjizi neke reči namerno piše ćirilicom suptilni je detalj koji govornik prećutkuje. Moglo bi se i Pikasu prigovoriti da okrugle stvari crta kockasto. Ne da je Ugričić Pikaso, ali razumete šta je poenta.

Ideja uvida u javne rashode jeste da građani znaju na koji način se koristi novac poreskih obaveznika. S druge strane, ministrova ideja je da će objavljivanjem troškova ministarstva na čijem je čelu zapravo pokazati svoju veličinu a da se samim troškovima niko neće ni baviti. Ako ni zbog čega drugog a onda iz pristojnosti prema pionirskom gestu. Preteći tu logiku, danas-sutra bi neko mogao da nam, ničim izazvano, kaže koliku je imovinu stekao korupcijom i malverzacijama i da se onda čudom načudi kada se od njega traži da pravno odgovara: Vi me hapsite umesto da me pohvalite što sam vam rekao da sam krao. Toliki lopovi napolju a vi udarili na jedinog koji to i priznaje! Objavljivanje javnih rashoda jeste lep gest, kad već zakon to ne nalaže, ali trošenje javnih sredstava povlači i odgovornost za to na šta se troši.

Ako postaviš rok, pa bio on samo za radnike (makar u tom slučaju nije jasno zašto je cela javnost obaveštena o njegovom postojanju) onda neispunjavanje tog roka može da znači dve stvari: ili si nesposoban da proceniš koliko vremena će trebati u postojećim uslovima da se radovi završe ili su se uslovi promenili. Ali ne, naš političar je samo lagao radnike koliko će im trebati da završe svoj posao, on ih je lagao da bi brže radili, i šta sad. Takvi smo ti mi, lažemo se da bi bili efikasniji. Odgovornost za izrečenu reč je za neradnike, za obične političare, ne i za udarnike koji grade puteve. O njima svedoče njihova dela, a kad slažu za rok - „pa šta“ - ima novi rok. Samo nije jasno da li je taj novi rok opet za radnike ili se tada zapravo očekuje da budu gotovi radovi. Bilo kako bilo, da bismo znali moramo mu dati novi mandat. Ako nas i tada bude lagao – „pa šta“. 

Na prvi pogled sve je u redu sa ovom tezom. Pod uslovom da postoji nešto kao što je genetska predispozicija za suficit koja se dosledno ispoljava u svakoj situaciji. To što je neko jednom (pretpostavimo i da je tačno) napravio suficit u budžetu, ne znači da ne bi pod nekim drugim uslovima napravio i deficit, ma kakva mu bila stručna filozofija. Lepo je čuti za tako nešto u društvu u kom kao da vlada filozofija deficita. No, kakva god bila nečija stručna filozofija, ona svakako nije garant bezbednosti u budžetskom regionu. Društvo nije priroda, u njemu ne važe nedvosmisleni determinizmi i nema ni „uvek“ ni „nikad“. Jednom suficit – jednom suficit.

Hteo bi naš političar da se penzioniše i povuče iz javnosti. Štaviše, odavno razmišlja o tome, ali ne da mu se. Čiča Tomina penzija će morati da pričeka jer je Srbija na prvom mestu. Jeste li videli negde da veliki državnik napusti ono za šta je stvoren i posveti se unucima, šahu, pečenju rakije? Ne daj bože da tek tako ostavi Srbiju i ode. Mučila se ova država godinama kako je on na korak do vlasti, ne može se ni pomisliti šta bi je spopalo kad bi se on potpuno povukao.

Koliko nam treba da priznamo nezamenljivost političara? Jesmo li toliko slepi da ne uviđamo njihovu ulogu u našim životima da je čovek morao otvoreno da nam kaže: samo ja mogu da spasim Srbiju i zbog toga i dalje žrtvujem svoje privatno ja. I šta nam to govori o predstojećim izborima? Da je vreme da mu pomognemo da pomogne nama, ostvari svoju mesijansku ulogu i da može, mučenik, da ode u zasluženu penziju?

‘’Gde ćeš, Slavo, sa džemom u Skupštinu!? Ovo je bila prva reakcija onih koji su ugledali Slavicu Đukić-Dejanović, predsednicu Skupštine, kako prekjuče s dve tegle džema, u pratnji potpredsednice Gordane Čomić, dolazi na prvo jesenje zasedanje. Ipak, Slava je brzo razjasnila nesporazum. Domaćica iz Kragujevca je rešila da ispoštuje stare srpske običaje pa je poslanicima odnela slatko! Ali ne jednu teglu, nego dve! I to ne bilo koje slatko- nego od šljiva, koje je sama kuvala u svojoj rodnoj Rači. ‘’Kao predsednica skupštine, Slava je odlučila da poslanike na prvom jesenjem zasedanju, kao prava domaćica ove kuće, počasti slatkim koje je sama pravila. A ja- klasika- donela sam bombonjeru!’’- izjavila je Čomićeva. Inače, kako saznajemo, Đukić-Dejanović je prošle godine skuvala 20 kila slatka od šumskih jagoda, i po 30 kila slatka od dunja i šljiva, domaćih.’’

Smestiti politčara u poznati, svakodnevni ambijent u kome se rade obične stvari, poštuju običaji i pokazuje da i on ima život van javne političke sfere, približava ga ukusu i merilima običnog, “malog” čoveka. Još kada je taj političar prikazan kao veoma uspešan u poslovima koji nisu samo politički, državni, već i domaćinski i gazdinski, onda on zaslužuje još veće poverenje. Postaje simpatičan i poželjan da predstavlja sve nas, u svoj našoj običnosti i malenkosti.

O čemu se radi u ovoj priči?Ministar odbacuje celinu izjave pisca koji kritikuje stanje u srpskom zdravstvu jer ovaj nije rekao nijednu lepu reč. Ne zaustavlja se tu, već mu implicitno pripisuje i loše namere, možda vodeći se geslom “napad je najbolja odbrana”. Za sebe, sa druge strane, čuva poštenu i odgovornu poziciju kada ističe kako oni u ministarstvu “svaki kritički članak” analiziraju i pokušavaju da reše problem. Ali možda ne baš svaki, zar ne? Spremnost da se suoči sa problemima i oni reše načelno postoji, ali do toga ne dolazi. Kao činjenica je prihvaćeno samo da je pisac bio u zdravstvenoj ustanovi, ali sve ostalo je samo njegova percepcija, koja je pritom toliko uporno negativna da ministar prosto ne može a da ne pomisli da je nedobronamerna i onda mu ništa drugo ne preostaje nego da je zaobiđe.

Šta da se radi, koja lepa reč bi i gvozdena vrata otvorila. Za početak, činjenica da je pacijent živ govori da nije sve baš toliko loše. Sredićemo mi stanje u bolnicama, preispitati odgovornost, ali daj reci bar da ti je dušek bio čvrst, da šnicla nije bila žilava ili da bolnički prozor baca fenomenalan pogled na grad noću. Nešto mora da je bilo lepo, pisac si, umeš sa rečima. Umeju i političari rečima lako pobegnu od nezgodne teme i odgovornosti.

`Ajmo, prvo deca, žene, onda poljoprivrednici, zemljodelci, tim redom u red za vakcine! Političari-stoj! Gde ste krenuli, ne može, da niste pomislili da možete preko reda? Dobro vas znam, sedim s vama u skupštinskim klupama, al’ nisam izgubio objektivnost, sve nas s distance posmatram. Vi, vi ste mnogo privilegovani, i mnogo imuni. A, ja, možda sam i ja, ipak sam i ja političar, ali sam i običan, narodski čovek. Zato i vidim sve što vi radite njima, to jest, nama, narodu. A, nije pošteno, nek’ se bar pelcuju pre nas, političara. Mislim, pre vas, političara.

Čineći od sebe narodskog čoveka, jednog od nas u redovima srpskih političara, govornik na lakim krilima kritičara iz naroda komentariše neodgovorno ponašanje i otuđenost ljudi sa vlasti od naroda. Imajući malo populističkog nosa za socijalnu pravdu, on traži i privilegije za neprivilegovane i nejake, iako su oni, bar u redovima po domovima zdravlja, neka prava i ostvarili. Ali, važnije od svega je da se uspostavi ta razlika između nas (naroda) i njih (elite), i da se pritom ne zaboravi da se ostane nanašojstrani. Ako još ima i sprdnje- niti se može od elite biti dalje, niti narodu bliže!

Kažu da narod voli kad su političari obični ljudi, kada su iskreni i kad im nije teško da priznaju da su pogrešili. Ali da vidimo šta zaista imamo ovde! Kada predsednik kaže „možda je moja najveća greška“, on nam zapravo kaže „možda“, i tako, za početak, formalno i ne priznaje ništa, iako se nam se čini kako se poziva na sopstvenu iskrenost. Šta sledi posle možda? Da li je zaista nečija najveća greška to što nije ukazao na neostvarivost izbornih obećanja usled objektivne ekonomske krize? Ili je to najdalje što je spreman da ode? Predsednik se u stvari izvinjava za ekonomsku krizu za koju nije bio kriv i za to što je, kao i svaki dobar predsednik, hteo da nas zaštiti. Priznavši da se teško živi (što političari inače sa lakoćom izgovaraju, bili u opoziciji ili na vlasti) i da je pogrešio što nam nije odmah rekao koliko je ozbiljna kriza, on kao da želi da to bude dovoljno i da se tu njegova odgovornost završi.

Pisci ovog saopštenja se ne osvrću na povod i glavnu temu Čankove izjave (zabrana neonacističke organizacije i obračun sa nacionalizmom), već se osećaju pozvanim da od napada brane Dobricu Ćosića- pisca. Obračun sa neistomišljenikom tako oštrim rečima na videlo iznosi činjenicu da su sastavljači teksta očigledni ljubitelji lektire, posebno one iz kanona srpske književnosti. A, kako je branjeni pisac u samom srcu tog kanona, nedostojno je i, takoreći, nemoguće, obraćati mu se tek bilo kako (Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega!). Mehanizmom prećutkivanja uspešno se zaobilazi tema same izjave, a borba za srpski parnas otpočinje svim sredstvima. Stručno se objašnjava da ideju nacizma može prepoznati samo onaj ko je i sam poklonik totalitarne ideologije, verovatno vodeći se frojdovskom teorijom o mehanizmima odbrane (projekcija). Valjda bi to značilo da su, na primer, radnici koji protestuju na ulicama zbog loših uslova rada ili niskih zarada u stvari u svom mentalnom sklopu - kapitalistička svinje itd, itd.