Demolizam.rs

Od prvobitnih zgražavanja nad Ugričićevim činom, došlo se do diskvalifikovanja samog bivšeg upravnika Narodne biblioteke po mnogim pitanjima. Uvođenje novih tehnologija i modernizacija nacionalne biblioteke, pa samim tim i celokupne kulture, u ovoj se izjavi jednostavno i lako poništavaju, jer se Ugičiću na teret stavljaju nemačka antikultura, Soroš, stradanja iz Drugog svetskog rata, pa i sudbina samog svetog Save! Zašto je nemačka kultura anitkultura, kao i šta u proceni o bivšem upravniku NB-a rade ostale pomenute ličnosti i događaji, nije sasvim jasno. Zapravo, ovde se i ne iznose argumenti, već se početni stav o nepodobnosti objašnjava nekim subjektivnim vrednosnim procenama i problematičnim tvrdnjama. Premisa i zaključak su identični: Ugričić je loš i nepoznat pisac, govori gluposti i strani plaćenik je. Ne samo to - on brka dva alfabeta! To što on u svojoj latiničnoj knjizi neke reči namerno piše ćirilicom suptilni je detalj koji govornik prećutkuje. Moglo bi se i Pikasu prigovoriti da okrugle stvari crta kockasto. Ne da je Ugričić Pikaso, ali razumete šta je poenta.

Ko za Andrićev dvostruki jubilej ne dodeli nagradu knjizi o Andriću, taj poručuje da knjževnost nije važna. Nagrada za izdanje godine, koja je ovaj put dodeljena leksikonu "Stripovi koje smo voleli", često se dodeljuje neknjiževnim izdanjima, a prethodnih godina je dodeljivana između ostalog i monografijama o "Manastru Krušedol" i reci Moravi ali, to se kanda nije smatralo uvredom za književnost. U čemu je onda problem? Zašto povest gej i lezbejske kulture ne spada u književnost? Zašto stripovi? Iako to eksplicitno ne kažu, očigledno je da autori implicitno igraju na kartu predrasuda kako prema gejevima i lezbejkama, tako i prema stripovima kao trivijalnoj umetničkoj formi.

U drugom citatu autor tvrdi da je specijalno priznanje knjizi „„Povijest gej i lezbijskog života i kulture“ dodeljeno iz isključivo ideoloških razloga. Na osnovu čega on to tvrdi? Na osnovu toga što se knjiga „bavi problemima koji se prelamaju kroz neke od ključnih perspektiva našeg života“. Šta god ovo tačno značilo, teško da postoji knjiga koja se na ovaj ili onaj način ne dotiče aktuelnih društvenih pitanja. Međutim, to mora da su problemi koji ne bi trebalo da se uzdižu na nivo nacionalne kulture, pa samim tim i iza njih stoji neka neprimerena ideologija i propaganda.

Oko neprihvatanja kosovske nezavisnosti, ali i oko naše verzije o balkanskim ratovima mora postojati apsolutni konsenzus u svim državnim institucijama, uključujući i one kulturne, poput pozorišta i Sajma knjiga. Ovo je zapravo apel za podređivanje svih aspekata društvenog života (jer malo je kulturnih institucija i događanja u Srbiji koja nisu finansijski ili na neki drugi način zavisna od države) jednoj koncepciji nacionalnog interesa, kao i za čišćenjem institucija od "nepodobnih" službenika. Kako jedna pozorišna predstava ili govor na otvaranju Sajma knjiga mogu da ugroze goli opstanak nacije, govornik ne kaže, ali očigledno računa na opšta mesta - nesloga vodi u propast, može nas spasiti jedino apsolutno jedinstvo po pitanju nacionalnih ciljeva. Drugim rečima: "Uhapsite Voltera!". Ili ga bar otpustite.

Govornik pravi dvostruku zamenu teza - prvo sve one koji se ne slažu sa njegovim stavovima po pitanju Kosova, optužuje da podržavaju separatizam, a zatim to proglašava pretnjom golom opstanku nacije. Od otvaranja sajma do nacionalne kataklizme u dva laka koraka.

Kritičnost ili govor sa različite političke ili kulturne pozicije doživljavaju se kao pretnja, i to pretnja celokupnom kolektivu, kog govornik velikodušno zastupa. Zato se sa onima koji se usude da taknu u narod treba otvoreno obračunati. Strategija je jednostavna: računa se na jasnu podvojenost ‘mi’ vs ‘oni’, koja je autorov glavni, ali i jedini argument. Nepremostiva je razlika između nas, naroda, i njih, intelektualne elite koja je zaboravila kom kulturnom obrascu pripada. Zato te koji su digli nos i usudili se da kritikuju nešto u Srbiji, treba izložiti podsmehu i ironiji (‘mudrac koji mantra’, ‘gospodja teatrolog’), da se malo spuste na zemlju. A, onda, dva puta upotrebiti izraze koji ukazuju na to da se protiv građana silom želi delovati (’na silu’, ‘naterala’), i tako konačno razobličiti tu pretnju koja se na narod nadvija sa intelektualnih visina.

Istorija je jedna od omiljenijih igračaka politike i ideologije. Po potrebi se mogu uzimati podaci, događaji, simboli i sklapati poput lego kockica u najrazličitije oblike. Primeri iz prošlosti i generalizacije povučene iz njih zgodno uskaču za pridobijanje legitimnosti za svoje pozicije. U takvom sklopu stvari teško je reći kad prestaje istorija, a kad počinje mit i epika. Čak i ako se pokuša kontrolisati njena instrumentalizacija, nekad omiljena igračka može da se pretvori u igračku plačku. Neke (zlo)upotrebe prošlosti su ipak “manje opasne” od drugih kao u ovom primeru, kad se mitu o Srbima kao militantnim hrišćanima suprotstavlja navodno tradicionalno utemeljenje multikulturalnosti u srpskoj istoriji i kulturi. Izgovoreno od istoričara, ima potreban autoritet iza sebe, nasuprot mitu koji su stvorili naši neprijatelji i prenosili poremećeni ljudi. A šta je stvarno slučaj sa srpskom kulturom i istorijom - je li ona u korenima multikulturna? Da li nam istorija zaista kazuje kako smo mi još ihahaj imali ono što savremene visokorazvijene zemlje pokušavaju ali im nikako ne ide da održe? Kako ćemo uraditi biopsiju kulture da to utvrdimo? Dokle ćemo vući tradiciju i istoriju, da li da uključi i progon bogumila i istragu poturica? Koje ćemo nacionalne pisce pored Andrića uključiti u dokazni postupak? Ko će presuditi ko je u pravu? Hoće li srpski Barbika i Ken nositi mač i krst ili ćemo ih obući u sve boje sveta i pakovati ih sa sve rukama raširenim da prigrle svaku različitost?

Pisci ovog saopštenja se ne osvrću na povod i glavnu temu Čankove izjave (zabrana neonacističke organizacije i obračun sa nacionalizmom), već se osećaju pozvanim da od napada brane Dobricu Ćosića- pisca. Obračun sa neistomišljenikom tako oštrim rečima na videlo iznosi činjenicu da su sastavljači teksta očigledni ljubitelji lektire, posebno one iz kanona srpske književnosti. A, kako je branjeni pisac u samom srcu tog kanona, nedostojno je i, takoreći, nemoguće, obraćati mu se tek bilo kako (Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega!). Mehanizmom prećutkivanja uspešno se zaobilazi tema same izjave, a borba za srpski parnas otpočinje svim sredstvima. Stručno se objašnjava da ideju nacizma može prepoznati samo onaj ko je i sam poklonik totalitarne ideologije, verovatno vodeći se frojdovskom teorijom o mehanizmima odbrane (projekcija). Valjda bi to značilo da su, na primer, radnici koji protestuju na ulicama zbog loših uslova rada ili niskih zarada u stvari u svom mentalnom sklopu - kapitalistička svinje itd, itd.