Demolizam.rs

Policija se ne bavi političkim odlučivanjem, ali da se bavi, ona bi to mnogo bolje - Rome bi naselila negde po planinama ili pustim ostrvima, da ne smetaju poštenom svetu. Ovako, šta je tu je - gradska vlast je odgovorna, a policija nema ništa s tim, pa ne bi ni da se meša, osim ako je neko napadne. U međuvremenu, praktikujte malo kulturu dijaloga, razgovarajte, ne mora sve silom.

Govornik koristi logiku koja ima smisla u svakodnevnom životu, ali ne i u funckionisanju države - ko je napravio problem, taj neka ga i rešava, ostali imaju prava da stoje po strani. Državni aparat, međutim, nije tek skup privatni lica, nego koordinisana celina u kojoj svako ima svoj zadatak. Naravno da uloga policije nije da donosi političke odluke, ali joj to ni za poslovičnu jotu ne umanjuje dužnost da radi svoj posao, odnosno štiti red i zakon, a ne samo sebe samu.

Ima posla, nego su ljudi razmaženi pa neće da rade! Pa, kog to posla, i koji ljudi? Pa evo 'vako: reče mi jedan ratar, na jednome mestu, jednu stvar. Ne mogu ti reći đe, odma' ćeš se setiti koji je!

Ali ako svi odbijaju poslove, onda bi za one koji hoće da rade trebalo da bude više, a ne manje posla, zar ne? Tu govornik odjednom menja primer i više ne govori o ljudima na birou koji odbijaju ponuđene im poslove, nego o budućim malim privrednicima, koji treba da formiraju mala porodična preduzeća i na taj način zapravo stvaraju radna mesta, a ne da ih popunjavaju. Dakle, ipak nije tačno da posla ima, a građani neće da rade, nego posla nema, a građani neće da ulaze u poslovne poduhvate i otvaraju nova radna mesta.

Ali šta ako su neimenovani suseljani neimenovanog ratara u pravu? Šta ako im se zaista ne isplati da obrađuju zemlju? Šta ako su porezi i državna regulativa takvi da aktivno obeshrabruju privatno preduzetništvo? Šta ako privredom vladaju monopoli koji beskrupulozno guše svaku konkurenciju? Šta ako dugovanja malih privrednika prema državi dolaze na naplatu odmah, a dugovanja države prema malim privrednicima, tek sa ogromnim zakašnjenjem? I, konačno, šta ako sve ovo potvrđuju i ekonomski stručnjaci? E pa, u tom slučaju, "građani moraju da preuzmu rizik na sebe", nikom ništa nije palo s neba, ako ne rizikuju, nemaju prava da se bune. A šta ako su već preuzimali rizik, pa propali? Opet nemaju prava da se bune – sami pali, sami se ubili. Obrni-okreni – nije kriva vlast, nego građani.

Popul(ar)istički rečnik demagogije je dobro oruđe za analizu političkog govora u Srbiji, ali nije da nema mane. Naime, uprkos pažljivom i sistematskom procesu odabira kategorija kroz koje će se posmatrati demagogija i populizam, jedna kao da je promakla. Gde smestiti “zastrašivanje Evropske Unije”? U ovim citatima, teza se gradi na sledeći način: najpre se priznaje da mi moramo da reformišemo državu da bismo ušli u EU. To nije lako, upozoreni smo, ali rezultati će biti vidljivi već u septembru (2011. godine). Prećutkuje se da su rezultati mogli već i da se vide, a država da bude izreformisana sto puta. Dalje, pored unutrašnjih poteškoća postoji i kriza u samoj Evropskoj Uniji, a to nikako nije povoljno. U kriznim situacijama je teško biti pametan i greške su neizbežne. I baš takva jedna greška predstavnika EU može da bude tragična, kako po nas, tako i po njih. Ako nas ne prime, eto nestabilnosti i “nekih u geopolitičkom smislu neevropskih elemenata” na Balkanu, a samim tim i na “šalterima budžetskih službi Evropske unije”.

Tako dolazimo do konačne teze koja glasi: (mi moramo da reformišemo državu, ali) ako ne uđemo u EU to će biti krivica i odgovornost same EU. A takvo “zastrašivanje EU” je zapravo usmereno na unutrašnji teren i delotvorna je poruka domaćoj javnosti. Težište odgovornosti za neuspeh evrointegracija se seli van Srbije u samo srce EU, a zastrašivanje je samo stilska poskočica. Dobro je, ipak nema potrebe za novom kategorijom, na sigurnom je u postojećoj.

Ako neko nije optužen za neko krivično delo, on nije kriv. Ma, ako nije osuđen, on nije kriv, a kamo li ako nije čak ni optužen! I kakvo je to krivično delo ako nema optužnice? Nikakvo, ne postoji. Molim vas da poštujemo proceduru i zakone, ja ne mogu ni da zamislim da vi možete tako da relativizujete stvari. Ako vi nemate poštovanja prema zakonu i njegovom sprovođenju, ja sam i kao ministar policije i kao građanin opredeljen isključivo za vladavinu prava i zakona. Pitate za odgovornost, a šta je neodgovornije i problematičnje od oglušivanja o zakon i sudske presude. Nema dokaza, nema krivičnog dela. Nema krivice, nema odgovornosti. I šta vi sad tu komplikujete?

Ako se na određenom zemljištu nisu primile ni bele rade ni maslačci, ne uspevaju ni bambus ni kaktusi, nije za očekivati da će se primiti ni visibabe ali se postavlja pitanje zašto ih uopšte saditi. Odnosno, zašto se neko prihvata da vodi Javni servis ako već ima fatalističke misli da je sve predodređeno da propadne. Sa takvim stavom, verovatno će i da propadne. Ako neko odlazi van grada i pita vas da mu pričuvate kućnog ljubimca, tog zadatka se prihvatite samo ako zaista mislite da ste u stanju da sačuvate psa, mačku ili tigrastog albino pitona. Nije mnogo drugačije ni sa vođenjem kompanije ili javnog preduzeća, ne upuštaš se u ono za šta misliš da neće funkcionisati. Tj. to bi bilo odgovorno. A idealan način da se odgovornost izbegne je da proglasiš da su uslovi takvi da tvoje akcije ne prave nikakvu razliku: Kako bih ja mogao da sačuvam tvog psa u svetu u kom su ubili Bambijevu mamu?

Kako da se govori o podeli, a da se ne izgovori reč “podela”? Nakon pokušaja da se izvuče upotrebom eufemizama (linija, razgraničenje), govornik prebacuje odgovornost na one sa više moći – ja sam mali, pitajte mog tatu. Greška u ovom argumentu je u tome što niko od govornika ne traži da sam formuliše politiku Srbije, nego samo da razjasni ono što je već rekao (kako to da ga mala podrška nije sprečila da govori o „razgraničenju“?). Izjava pokazuje kako nespremnost da se preuzme odgovornost po pitanju rešenja za Kosovo, tako i prepoznatljivu taktiku – kada se iznose hrabri predlozi, tada smo veliki i spremni da kažemo ono što drugi ne smeju, ali kada je potrebno preuzeti odgovornost za nepopularne posledice ovih predloga - onda imamo samo sedam godinica, tj. posto.

Zakonom je zabranjena akumulacija javnih funkcija, pogotovo javnih funkcija koje predstavljaju različite grane vlasti. To je civilizacijski napredak od onoga kad te kadija tuži pa ti kadija i sudi. Gradonačelnik je izvršna funkcija, a poslanik predstavlja zakonodavnu vlast, i nije bitno da li se radi o istom nivou vlasti. Bitno je da je obavljanje više javnih funkcija protivno podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, i da otvora mogućnost za korupciju i zloupotrebu.

I bitno je to da je najviši organ sudske vlasti, Ustavni sud Srbije, procenio da je postojeća situacija protivna zakonu. A problem sa obavljanjem više javnih funkcija se ogleda se već u samoj konstataciji gradonačelnika da od toga što je on i poslanik „korist može da ima grad“ čime svoju funkciju poslanika koji radi u interesu cele nacije pretpostavlja funkciji gradonačelnika koji radi za dobrobit svojih sugrađana. Slična je situacija i kada predsednik upravnog odbora nekog javnog preduzeća postane i član upravnog odbora nekog sportskog društva pa onda preduzeće i sportsko društvo naprave ugovor o sponzorstvu, makar isti nije u interesu građana koji finansiraju rad samog preduzeća...

Zašto da ne, treba objasniti osnovne termine savremene političke prakse. Ne može biti finansijer onaj ko za uzvrat ne dobije nešto od finansirane stranke. Ako on, nešto kao usput, da u stranačku kasu, to stranku ne obavezuje ni na šta, to je više kao neka donacija. A, finansiranje, to je plansko trošenje, to jest davanje sredstava, to su već ozbiljne stvari (i sume, a ne neka 2 miliona- otprilike- i to bog te pita kad, pre pet-šest godina, sigurno). Znači, navedeni je samo donator, što znači da ne može biti finansijer, što dalje znači da nema veze sa strankom. Stranka je u toj priči kao neka kasica prasica, a kako bi to bilo kada biste od kasice prasice tražili da odgovara zato što je puna petoparaca i ostale sitnine?

Zanimljiva logika pokreće ovaj niz argumenata: ‘Imovinu i nekretnine u kojima živim i koje koristim nisu moje jer ih ne mogu odneti sa sobom u grob. Odatle sledi da ne mogu biti doveden ni u kakvu vezu sa njihovim sticanjem i njihovom materijalnom vrednošću.’ Jer, čovek je pre svega duhovno biće i postoji duhovni, onostrani svet koji je prava suština i cilj našeg postojanja. To što mi na zemlji možemo uživati u materijalnom blagostanju, stvar je prolazna, pa tako i sticanje materijalnih vrednosti i uživanja u njima jesu stvari prolazne. I tako autor ove izjave oslobađa sebe i moralne i pravne odgovornosti odgovarajući ne na konretno novinarsko pitanje o novcu uloženom u izgradnju dvora, već skrećući pažnju na učenje pravoslavne crkve. Sve je podvučeno čuvenim: ’’zašto mene pitate?’’, kao da je biti na najvišem položaju u jednoj instituciji, a posebno u crkvi koja se zasniva na poštovanju hijerarhijskih odnosa, stvar efemerna i više onako - reprezentativna.

Dokle god imate račune za troškove koje ste napravili na račun građana, to jest državnog budžeta, nema problema! Vi možete potrošiti i manje, ili ništa (možete sami platiti neke od računa, na primer), ali i više, granice izgleda i nema, ako je- legalno. Sad, da je pomoćnik ministra i nekadašnji sekretar delegacije te novce ne daj bože ukrao- to bi već sigurno bilo problematično iz perspektive krivičnog zakonika. A, možda i morala. Jer, zašto se osećati moralno odgovornim, ili zašto, kao što ministar kaže, videti moralne probleme tamo gde nema krivičnih problema? Ne komplikujmo živote i sebi i političatrima na vlasti kojima je na raspoloženju naš novac. Procedure o trošenju budžetskog novca su transparentene i regulisane zakonom, a moral je ipak stvar subjektivne procene, lične odluke. Nije moral moranje.