Demolizam.rs

Zašto nam je poljoprivreda u lošem stanju? Ako je verovati govorniku, postoje samo dva moguća odgovora: ili zato što nam ceo svet radi o glavi, ili zato što smo mi sami nesposobni, neorganizovani i primitivni. Stoga, ako se ne slažete da je u pitanju ono prvo, onda mora da se slažete sa ovim drugim - ako ne smatrate da je na delu zavera protiv Srba i njihove poljoprivrede, to onda znači da Srbe smatrate primitivnim.

Ali, dilema je lažna. Razvoj poljoprivrede je kompleksno pitanje, i zahteva jednako kompleksan odgovor. Mnogo toga može biti loše u dosadašnjem  vođenju poljoprivredne politike, a da to ne implicira ni belosvetsku zaveru, niti pak srpski primitivizam. Recimo, institucije mogu biti slabe, a političari neskloni da preuzmu rizik nepopularnih mera i željni brzih i lakih glasova.

Svodeći kompleksan problem na prostu dilemu, govornik izbegava da ponudi sopstveno rešenje, ali umesto toga svoje neistomišljenike optužuje za prezir prema sopstvenom narodu, a sebe samog za njegovog branioca od belosvetkih zločinaca.

Govornik bi da nas ubedi da je "beli glas" bačen u vetar, da on jednostavno nije potez u demokratskoj igri. Ako ne glasate ni za koga, bacili ste glas- i gotovo. Ali, već sama činjenica da su mnogi najavu "belog glasanja" smatrali dostojnom odgovora, pokazuje da "beli glas" ima političku težinu. Čak i samo pozivanje na takav čin ima političku težinu. "Belim glasom" se ne može izabrati nova vlast, ali on može da predstavlja signal, kako drugim biračima, tako i političarima. Iako bi se nova Vlada mogla formirati i sa 5 posto važećih listića, mali broj ljudi koji bi na ovaj način učestvovao u celom procesu bio bi pravi pokazatelj stanja samog sistema. Nije jedina mogućnost političkog delovanja učestvovanje u formiranju većine od 126 poslanika, nego, između ostalog, i izražavanje nezadovoljstva ponudom na političkoj sceni. Šta ti vredi što si učestvovao u formiranju parlamentarne većine ako smatraš da je ona loša? Parlamentarnoj demokratiji se pravi magareća usluga: ne valja, znamo da ne valja, i ništa po tom pitanju ne možemo da učinimo- ovo je ipak najbolji od svih svetova.

Kratko i jasno, prva teza glasi: ne može Evropa bez NATO i ona je u neskladu sa faktičkim stanjem, budući da ima država EU koje nisu članice NATO i obrnuto. Sa tim je povezana druga teza: da onaj ko ima problem sa pristupanjem NATO-u ne želi u Evropu. Pitanje oko koga daleko da postoji konsenzus (članstvo u NATO-u) podvodi se pod pristupanje EU, oko koga se mnogo više ljudi slaže. Zato je najlakše nacrtati sliku na kojoj postoji samo jedan put, koji ima tačno određene punktove kroz koje moramo proći. Jedna država, jedan put, jedan smer. Ako bi slika bila takva, ako ne bi postojalo više paralelnih puteva i onih koji se presecaju, u tom slučaju ne bi bilo potrebe da se donose bilo kakve odluke, ni da se bira put razvoja, a samim tim ni građani da biraju predstavnike da zastupaju njihove interese. Pa vi sad vidite koliko vam puteva treba.

Staro je kompjutersko pravilo, kad više ne znaš šta bi mogao da uradiš - restartuj. Tako je i u politici: kad više ne znaš šta ćeš a ti promeni ime. Novo ime je novi početak a svaki početak je alternativa postojećem stanju. Čak i onda kada si ti postojeće stanje. Naime, partije koje čine novopredstavljenu koaliciju mahom čine vlast kako na nacionalnom tako i na lokalnom nivou al tek sada, u novom ruhu, tvrde da imaju puni potencijal za dalju demokratizaciju, jačanje ekonomije i popravljanje međunarodne političke pozicije Srbije. I ovaj put im treba verovati - zovu se drugačije. Oh lepote li jezika, eh lepote li reciklaže, al šta ih je do sada sprečavalo da budu drugačiji od onog kakvi su bili na vlasti? Nije sporno tvditi da je određena koalicija novost i da ima mogućnost da napravi nešto drugačije ali kada koaliciju čine partije koje su već na vlasti onda je ipak preterivanje smatrati sebe jedinom alternativom. Hoće li na narednim izborima ponovo biti alternativa sami sebi samo pod drugim imenom? Ili neće biti potrebe jer će se tad već živeti dobro a i politička pozicija Srbije će biti poboljšana, i to oprobanom formulom - preimenovanjem.

Srbija i Rusija su najbolje drugarice. Druže se još od obdaništa i uvek su bile odane jedna drugoj. Na primer, kada je Amerika pokušavala da okrene čitavo odeljenje protiv Srbije, Rusija je stala na njenu stranu. Srbija je od tada voli još više. Ali sada ne zna šta da radi. Kraj je školske godine i treba upisati srednju. U sedmom razredu Srbija je počela više da se druži i sa Evropom, i ova je nagovara da zajedno odu u NATO. Srbiji je jako stalo da nastavi da bude u društvu Evrope, jer je ona bogata i poznaje puno ljudi. Ali Rusija joj je najveća drugarica i ona neće da Srbija ode u NATO jer onda više neće biti zajedno. Pomozite Srbiji da ne donese pogrešnu odluku. Jer znate kakve su tinejdžerke!

Nego, zašto bi Rusija raskinula narukvicu prijateljstva sa Srbijom zbog NATO-a ako je i sama u Partnerstvu za mir? Možda je Rusiji svejedno gde će Srbija da ode? Alegoriju na stranu, jedno su tinejdžerke, a drugo države. Ozbiljne države se ne dure jedna na drugu, već prate svoje interese. Iz interesa i neozbiljni političari hoće da stvore sliku o državama kao odanim prijateljicama koje drže jedna drugoj stranu po svaku cenu.

Hteo bi naš političar da se penzioniše i povuče iz javnosti. Štaviše, odavno razmišlja o tome, ali ne da mu se. Čiča Tomina penzija će morati da pričeka jer je Srbija na prvom mestu. Jeste li videli negde da veliki državnik napusti ono za šta je stvoren i posveti se unucima, šahu, pečenju rakije? Ne daj bože da tek tako ostavi Srbiju i ode. Mučila se ova država godinama kako je on na korak do vlasti, ne može se ni pomisliti šta bi je spopalo kad bi se on potpuno povukao.

Koliko nam treba da priznamo nezamenljivost političara? Jesmo li toliko slepi da ne uviđamo njihovu ulogu u našim životima da je čovek morao otvoreno da nam kaže: samo ja mogu da spasim Srbiju i zbog toga i dalje žrtvujem svoje privatno ja. I šta nam to govori o predstojećim izborima? Da je vreme da mu pomognemo da pomogne nama, ostvari svoju mesijansku ulogu i da može, mučenik, da ode u zasluženu penziju?

Sloboda ili smrt, Evropa ili propast – uvek teške dileme na brdovitom Balkanu. I uvek kategoričan odgovor. U Evropu ne treba sumnjati, to je luksuz koji sebi mogu da priušte bogati narodi Evropske unije.  „Sumnjati, proveravati, postavljati pitanja, tražiti alternativne solucije“ u našem slučaju je neodgovorno i protivno progresu. I to treba svima da bude jasno. Samo izdajnici (i ređe, budale) dovode u sumnju ciljeve kolektiva – tako je uvek, razlikuje se samo broj i boja zvezda na zastavi. Nevezano od toga da li je integracija u Evropska unija za Srbiju najbolje rešenje za ispunjenje njenih interesa ili ne – tvrditi da se ta (ili bilo koja) politika ne treba propitivati je daleko politički neodgovornije od same sumnje.