Demolizam.rs

Zašto nam je poljoprivreda u lošem stanju? Ako je verovati govorniku, postoje samo dva moguća odgovora: ili zato što nam ceo svet radi o glavi, ili zato što smo mi sami nesposobni, neorganizovani i primitivni. Stoga, ako se ne slažete da je u pitanju ono prvo, onda mora da se slažete sa ovim drugim - ako ne smatrate da je na delu zavera protiv Srba i njihove poljoprivrede, to onda znači da Srbe smatrate primitivnim.

Ali, dilema je lažna. Razvoj poljoprivrede je kompleksno pitanje, i zahteva jednako kompleksan odgovor. Mnogo toga može biti loše u dosadašnjem  vođenju poljoprivredne politike, a da to ne implicira ni belosvetsku zaveru, niti pak srpski primitivizam. Recimo, institucije mogu biti slabe, a političari neskloni da preuzmu rizik nepopularnih mera i željni brzih i lakih glasova.

Svodeći kompleksan problem na prostu dilemu, govornik izbegava da ponudi sopstveno rešenje, ali umesto toga svoje neistomišljenike optužuje za prezir prema sopstvenom narodu, a sebe samog za njegovog branioca od belosvetkih zločinaca.

Autori inicijative tvrde da se izdvajaju od drugih političkih aktera po tome što se zalažu za neposredno demokratsko odlučivanje o najvažnijim pitanjima. Međutim, istina je da se zapravo sve stranke zalažu za to da se odluka o članstvu u EU donese referendumom. Pravo pitanje stoga nije: referendum – da ili ne?; već: kada i pod kojim uslovima? Ishod referenduma sigurno neće biti isti sada, kada je podrška evro-integracijama manja nego ikad ranije, i za par godina kada članstvo u EU možda bude nadomak ruke. Zato autori inicijative kao da hoće da osiguraju negativnu odluku naroda time što će se referendum održati što hitnije, a onda tu i da tu negativnu odluku zacementiraju zabranom ponovnih referenduma na ovu temu.

Drugim rečima, autorima incijative nije ni stalo do referenduma kao takvog, nego do jednog mogućeg referendumskog ishoda, što je legitiman cilj, ali ga nije legitimno zaodevati u populističke fraze o „nepodsrednoj demokratiji“. Malo je licemerno pozivati se na brigu za glas naroda, a istovremeno tražiti da se taj glas ućutka na što duži period. Iskrenije bi bilo da su napisali: mi smo za referendum – ali samo onda kad on kaže ono što mi hoćemo.

Shvatili smo, budućnost se ostvaruje po matematičkoj logici 'ako-onda'! Samo jedno 'ako' da se ispuni, i desiće se mnogo 'onda'. Ako glasate za nas i mi formiramo vladu, onda će biti svega, i pregovora, i sigurnosti, većih zarada, i bolje budućnosti! Najvažnije, biće Evropske Unije! Ali, ne radi se ovde samo o olako datim predizbornim obećanjima. Mi smo zvanični zastupnici čudotvornog uvoznog eliksira koji donosi bolji život, ako ne bude nas, kako mislite da do njega dođete? Ne igrajte se mnogo svojom budućnošću, nemojte da 'bude neki drugi izbor'. Inače, ako bude, onda ne znam šta će biti, plašim se. A, vi, ne plašite se, samo glasajte za nas.

Evropska unija je zapravo jedan veliki skladan orkestar koji svira Odu radosti a baš nama, dok se mi štimujemo za Betovena, zapali članovi tog orkestra koji sviraju neke azijske melodije. Pre će biti da se i u toj Evropi svira ono što narod voli da sluša a štampa ono što će ljudi kupovati. To jest, logika kapitala je da propagira duh koji se prodaje. Isti ti investitori iz Nemačke drže i medije koji propagiraju proevropski duh, a štampali bi i protibetanske novine samo da ima ko da ih kupi. Tako je i u samoj Evropskoj uniji, a ni tamo antievropski duh nije retkost. A to je valjda Evropa u koju smo pošli - sloboda tržišta i ideja.

To što smo pomogli da se Srbija nađe nadomak kandidature, daje nam pravo da sad istu tu kandidaturu podrivamo! Govornik bi da mu se politička odluka računa kao moralna zasluga. SPS je učinio uslugu proevropskoj vladi i koalicioni partneri to treba da poštuju. Pritom, poput žene koja podseća muža na druge udvarače koje je zbog njega odbila, Dačić podseća koalicione partnere koliko su srećni što se baš za njih opredelio. Podsećanje je tim efektinje što se približavaju novi izbori, a stari udvarači su još neoženjeni i ponovo pišu ljubavna pisma...

Popul(ar)istički rečnik demagogije je dobro oruđe za analizu političkog govora u Srbiji, ali nije da nema mane. Naime, uprkos pažljivom i sistematskom procesu odabira kategorija kroz koje će se posmatrati demagogija i populizam, jedna kao da je promakla. Gde smestiti “zastrašivanje Evropske Unije”? U ovim citatima, teza se gradi na sledeći način: najpre se priznaje da mi moramo da reformišemo državu da bismo ušli u EU. To nije lako, upozoreni smo, ali rezultati će biti vidljivi već u septembru (2011. godine). Prećutkuje se da su rezultati mogli već i da se vide, a država da bude izreformisana sto puta. Dalje, pored unutrašnjih poteškoća postoji i kriza u samoj Evropskoj Uniji, a to nikako nije povoljno. U kriznim situacijama je teško biti pametan i greške su neizbežne. I baš takva jedna greška predstavnika EU može da bude tragična, kako po nas, tako i po njih. Ako nas ne prime, eto nestabilnosti i “nekih u geopolitičkom smislu neevropskih elemenata” na Balkanu, a samim tim i na “šalterima budžetskih službi Evropske unije”.

Tako dolazimo do konačne teze koja glasi: (mi moramo da reformišemo državu, ali) ako ne uđemo u EU to će biti krivica i odgovornost same EU. A takvo “zastrašivanje EU” je zapravo usmereno na unutrašnji teren i delotvorna je poruka domaćoj javnosti. Težište odgovornosti za neuspeh evrointegracija se seli van Srbije u samo srce EU, a zastrašivanje je samo stilska poskočica. Dobro je, ipak nema potrebe za novom kategorijom, na sigurnom je u postojećoj.

Već izvesno vreme kruže glasine kako je jedna od najstrože skrivanih tajni u političkim krugovima naše zemlje – vremeplov! Pojedini članovi tih klika, ipak, počinju o tome da govore za javnost. Vremeplov je, kako saznajemo, izgrađen na osnovu teorije haosa. U pitanju je prva uspešna primena tzv. efekta leptira, odnosno ekstremne osetljivosti na početne uslove. "Ako leptir zamahne krilima u Pekingu, on može uzrokovati uragan na Floridi". To ne znači da vetar koji nastaje mahanjem leptirovih krila uzrokuje uragan, već da i mahanje leptirovih krila može promeniti sled događaja koji bi se zbio da leptir nije mahao krilima.

“Postoji ona stara srpska izreka ŠBBKBB i sad možemo da vidimo: ubijajući Dražu, oni su ubili tog leptira. I kako sada da nam ne bude jasno zašto je toliko važno pronaći njegov grob i kazniti odgovorne za njegovo ubistvo. Jer to je ujedno bilo i ubistvo bolje Srbije, kraljevine, jedne od vodećih zemalja Evropske unije. Komunisti moraju da odgovaraju za to gde se Srbija sada nalazi i u kakvom je stanju“- rekli su nam izvori koji su želeli da ostanu anonimni.

Međutim, u razgovorima koje smo imali sa stručnjacima za teoriju haosa i društveno-istorijski determinizam, dovodi se u pitanje mogućnost primene teorije haosa na putovanje kroz vreme. Prema efektu leptira, čak i ako bismo uspeli da uvrstimo sve moguće uticaje na početne uslove, pokazalo bi se da i dalje ne bismo mogli u potpunosti da predvidimo buduća zbivanja. Naučnici stoga sumnjaju u verodostojnost podataka koji se iznose u javnosti i sumnjaju da je reč o najobičnijem prepakivanju istorije u skladu sa sopstvenim pozicijama i popularnim političkim opcijama u savremenom srpskom društvu.

Da bi se ilustrovalo sopstveno viđenje društvene i političke situacije u Srbiji koriste se različiti stereotipi o “nama” i “njima”. Ono što su u odnosu prema Srbima bila “dojučerasnja braća”, a sad novostečeni neprijatelji (zbog drugačijeg verskog ili nacionalnog opredeljenja), to su, kako se tumači u ovom govoru, prema Srbima iz takozvane prve Srbije “drugosrbijanci”. Operiše se terminima iz diskursa o izdajnicima i istinskim patriotama, pa tako u ovom tekstu možemo pročitati o poturicama, montenegrinima, filokatolicima, dukljanima, crvenima, pa čak i o papišta Racima. Ove nove “druge”, današnje “Drgosrbijance”, od “prvih” Srba ne deli, kao u navedenim poređenjima vera ili nacija, već saradnja sa institucijama EU i rad u nevladinim organizacijama. Uz govor o stranim plaćenicima i unutrašnjim neprijateljima (koji nikad ne spavaju) ide i osećaj ugroženosti i pitanje (nacionalnog) opstanka. Ovde se, međutim, otišlo i korak dalje, pa se navodna prevlast jednih nad drugima objašnjava i doživljava kao protektorat, to jest, u igru se upliće suverenitet države, čijim se zaštitinkom i jedinim legitimnim uživaocem oseća govornik i grupa koju zastupa. Jedna društvena grupa, društvena opcija se predstavlja kao država sama, koja mora biti i ostati homogena.

Ono što je naše nije tuđe, niti pripada ikome drugome osim nas. Čini se da ima smisla. Ako smo mi država, a Kosovo je naše, onda mi imamo suverenitet nad njim. Jer pripada nama i naše je. I nema više ničeg problematičnog u tome, ne moramo da se pozivamo na Kosovsku bitku, Ustav ili Rezoluciju 1244. Nema više truda da se to objasni, razloži, postavi kao vežba studentima pravnog fakulteta. Dosta smo gubili vreme objašnjavajući nešto što smo sve vreme znali.

Oni malo osetljiviji na logiku bi mogli štošta da prigovore. Veznik „jer“ bi trebalo da označava uzročne rečenice, a ovde zapravo nema uzroka i posledice, osim ako nismo semantičke cepidlake. Kosovska teorema se u stvari vrti u krug apelujući na nešto što navodno svi znamo i mislimo. Ko smo to mi i da li imamo svu dokumentaciju i argumentaciju za to što nam pripada, nije važno. Naši smo i naše je.

Srednja škola, vežbanje iz logike. Imamo neke ljude koji su evroskeptici, i neke koji su evroentuzijasti. Ima i evrorealista, a i onih koji se ne pitaju mnogo oko uloge i smisla EU, kao ni oko našeg ulaska u nju, ali oni nas ne zanimaju sad. Pitanje je pristupanje EU - i uzećemo da to nije stvar nekog promišljenog političkog stava, već posledica strukture ličnosti i šireg pogleda na svet. Sledeći tu logiku, konzervativniji će biti više evroskeptici, a otvoreniji više evroentuzijasti. Dobro, ali kakve sve to veze ima s desničarskim ekstremizmom? Možda to što su ekstremistički i fašistički nastrojeni evroskeptci? Vrlo često, ali ne i uvek. I da li važi i obrnuto - da su ekstremni desničari olako označeni kao ekstremni zbog evroskepticizma? Nikako. Nemojte molim vas tako olako sa logikom.

Kratko i jasno, prva teza glasi: ne može Evropa bez NATO i ona je u neskladu sa faktičkim stanjem, budući da ima država EU koje nisu članice NATO i obrnuto. Sa tim je povezana druga teza: da onaj ko ima problem sa pristupanjem NATO-u ne želi u Evropu. Pitanje oko koga daleko da postoji konsenzus (članstvo u NATO-u) podvodi se pod pristupanje EU, oko koga se mnogo više ljudi slaže. Zato je najlakše nacrtati sliku na kojoj postoji samo jedan put, koji ima tačno određene punktove kroz koje moramo proći. Jedna država, jedan put, jedan smer. Ako bi slika bila takva, ako ne bi postojalo više paralelnih puteva i onih koji se presecaju, u tom slučaju ne bi bilo potrebe da se donose bilo kakve odluke, ni da se bira put razvoja, a samim tim ni građani da biraju predstavnike da zastupaju njihove interese. Pa vi sad vidite koliko vam puteva treba.

S jedne strane smo mi, nestrpljivi u čekaonici, sa druge strane oni – Holandija, Evropa, Amerika, Bramerc... koji nas stalno iz te čekaonice izbacuju. Žar obećanja ugašen je hladnim holandskim tušem, euforija je splasla. Ponavljanjem „A i...“ na početku rečenice, dodatno se pojačava predstava o Evropi kao nikad zadovoljnoj, nezahvalnoj (izbaciše nas, a i paket smo im odneli!) i sitoj novih naroda željnih blistave budućnosti. Podsmeh je namenjen evroentuziastima u srpskoj državi, njenim službama i domaćim medijima. Ovce su za šišanje. Džaba naš narod kaže „Mladiću se u zube ne gleda“, koliko god nas mučili, evropske birokrate nikada neće biti  zadovoljne! Ako je tako, zašto bismo se uopšte i trudili da idemo tamo!? Niko nije lud pa da voli da ga muče evropske džangrizave šalteruše. Imao sve potrebne papire ili ne.

Njihov stav je kao jedna tačka, i... ta tačka je uslovljena raznim faktorima. Ti faktori podrazumevaju oslanjanje na obični racio, kao i želju da svi dobiju ono što su tražili tokom pregovora. Ovo sa željom je jasno, niko ne odstupa od svojih želja, one su iracionalne, ali što se tiče racija, e to se mora objasniti, jer tu se misli na činjenicu. A, činjenica, to jest racio, odnosno činjenica, to je sve u stvari rešavanje suštine. Treba da rešimo nešto oko suštine uglavnom. I onda ćemo doći do konačnog rešenja. Ali ne onog konačnog rešenja, ne daj bože. Nego, kad rešimo suštinu da konačno rešimo da krenemo svi zajedno ka Evropi. Mislim?

Na konkretna, a zahtevna novinarska pitanja može se uvek odgovoriti tako što će se sa mnogo potrošenih reči, po mogućstvu krupnih reči (suština, racio, benefit, rešenje, EU..) reći što manje. Jer, nije na ceni ništa ne reći, nego reći po svaku cenu, to jest po svaku cenu ispasti mudar čovek i političar. U ovom slučaju, po cenu smisla. A onda sve prezentovati u elegantnoj i kompleksnoj, po mogućstvu i višesmislenoj formi, da sve što više zaliči na uobičajeni diskurs jednog prosečnog diplomate.

Sloboda ili smrt, Evropa ili propast – uvek teške dileme na brdovitom Balkanu. I uvek kategoričan odgovor. U Evropu ne treba sumnjati, to je luksuz koji sebi mogu da priušte bogati narodi Evropske unije.  „Sumnjati, proveravati, postavljati pitanja, tražiti alternativne solucije“ u našem slučaju je neodgovorno i protivno progresu. I to treba svima da bude jasno. Samo izdajnici (i ređe, budale) dovode u sumnju ciljeve kolektiva – tako je uvek, razlikuje se samo broj i boja zvezda na zastavi. Nevezano od toga da li je integracija u Evropska unija za Srbiju najbolje rešenje za ispunjenje njenih interesa ili ne – tvrditi da se ta (ili bilo koja) politika ne treba propitivati je daleko politički neodgovornije od same sumnje.