Demolizam.rs

Spoljnotrgovinski deficit Srbije, a i onaj budžetski, penzije i javnu potrošnju sada bi bilo nemoguće finansirati da nije kredita. Ružno zvuči, nije domaćinski, ali tako je, ova se država zadužila, pa opet mora da se zadužuje da bi pokrila prvobitne dugove, to jest kredite i tako, sabiraju se dugovi, rastu. Kada tome dodamo i sve one naše, pojedinačne, od kredita za letovanje, preko onog za automobil, do poslednjeg za stan u novogradnji, počnemo da se pitamo posedujemo li mi više išta, ili smo u stvari mi zaposednuti kreditima i u vlasništvu banaka. Ozlojeđeni smo i obespravljeni, ali srećom, na horizontu je spretni političar, a ne skeptični ekonomista, domaćin a ne raspikuća! Ume da prozove i korumpirane političare, i da upozori strane kreditore. Takav nam treba, kakvo je to naše selo bez seoskog kmeta! Koji spor se ne može rešiti razgovorom? Neka kaže jasno i glasno kreditorima da kredite više nećemo, a ne možemo ni da ih vratimo. Popeše nam se na glavu ti belosvetski bankari!

„Želim da verujem“ je omiljena fraza agenta Moldera i balkanskih političara. Želja označava težnju ka nečemu a vera predstavlja uverenje koje nije podleglo proveri. Tako možete tvrditi, na osnovu onoga što znate, da su nečije namere dobre. Dalje, možete verovati u nečije dobre namere, čime ne tvrdite da su one nužno takve već da ih vi, iz nekog uverenja, tako doživljavate. Želja da se veruje je još jedan stepenik dalje od početne tvrdnje. Bukvalno shvaćena – ona je negacija same vere u dobre namere. Odnosno, želja za verovanjem sugeriše nedostatak vere. Ja želim da verujem da su političari odgovorni i baš se trudim al mi ne ide.
Ovaj eufemizam za „ja ne verujem ali bi bilo jako dobro da“ se u lokalnom političkom diskursu odomaćio usled potrebe da se objektu želje verovanja ne spočita ništa direktno ali niti da mu se ukaže preterano poverenje.

Kažu da narod voli kad su političari obični ljudi, kada su iskreni i kad im nije teško da priznaju da su pogrešili. Ali da vidimo šta zaista imamo ovde! Kada predsednik kaže „možda je moja najveća greška“, on nam zapravo kaže „možda“, i tako, za početak, formalno i ne priznaje ništa, iako se nam se čini kako se poziva na sopstvenu iskrenost. Šta sledi posle možda? Da li je zaista nečija najveća greška to što nije ukazao na neostvarivost izbornih obećanja usled objektivne ekonomske krize? Ili je to najdalje što je spreman da ode? Predsednik se u stvari izvinjava za ekonomsku krizu za koju nije bio kriv i za to što je, kao i svaki dobar predsednik, hteo da nas zaštiti. Priznavši da se teško živi (što političari inače sa lakoćom izgovaraju, bili u opoziciji ili na vlasti) i da je pogrešio što nam nije odmah rekao koliko je ozbiljna kriza, on kao da želi da to bude dovoljno i da se tu njegova odgovornost završi.