Demolizam.rs

Može vlada da hapsi, al ko će da sudi?! Vulin bi imao mnogo više kredibiliteta da je predložio da će vlada i da im sudi, i to po kratkom postupku, pa da se izborimo sa korupcijom jednom za svagda! Ovako, em neće da reši problem, em će da se sukobi sa ustavom Republike Srbije koji u članu 123. kaže sledeće o nadležnostima Vlade:

Vlada:
1. utvrđuje i vodi politiku, 
2. izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine,
3. donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, 
4. predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese drugi predlagač,
5. usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom, 
6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom.

Sigruno se tu negde krije i ovlašćenje za hapšenje, samo mi nemamo oko sokolovo kao Aleksandar Vulin.

Ako postoje indicije da je neko počinio teško krivično delo, on ne može da bude ni premijer ni ministar dok se ne završi istraga. Ne postoji ta suptilna razlika, na koju se Tadić poziva, koja nekoga može da učini podobnim za mesto ministra unutrašnjih poslova, ali ne i za premijera. Ili je Dačić nevin dok se ne dokaže suprotno, pa zbog toga ima pravo da bude i premijer i ministar, ili postoje ozbiljne indicije da je počinio teško krivično delo, pa ne može da bude ni jedno ni drugo dok se ne završi istraga. Tadić nam u stvari objašnjava da je Dačić malo trudan, pa je to jedan od razloga zbog kojih nije hteo da mu prepusti premijersko mesto. 

Sve što Sandžaku treba jeste autonomija od vlasti u Beogradu i nebo je granica. Otvoriće se kockarnice, ukinuti porez, sjatiće se sportski i poslovni krem u novo mondensko mesto, jedriće duž Raške i Ibra, voziće Veliku nagradu Novog Pazara... Sandžak će biti k'o Monako a muftija k'o kralj. Samo još da Beograd shvati da će sa takvim Sandžakom i Srbija biti k'o Francuska i da nas vidi Bog.

Interesantan je argument u ovoj izjavi - to da su Srbi većina na dve trećine opštine Novi Pazar, iako se ne radi o broju stanovnika, već o njihovoj teritorijalnoj rasprostranjenosti. Srbi tako predstavljaju većinu seoskog stanovništva u opštini, ali su i dalje manje od jedne četvrtine stanovništva. A Zubin Potok je još zanimljiviji primer, jer više Srba na Kosovu živi u enklavama u opštinama s albanskom većinom, nego na celom 'neokupiranom' severu. Sama činjenica da više Srba ili više bilo koga živi na istom prostoru ne garantuje samo po sebi razvoj. Zašto bi samo stvaranje novih opština značilo da će se sredina razvijati ('stvaranje novih malih gradskih naselja') kad imamo onoliko opština koje propadaju, a iz spomenutih Kraljeva i Kragujevca ljudi nastavljaju da se sele za Beograd u potrazi poslom, obrazovanjem, boljim uslovima života. Ali, kada u glavi imate tako jasno razgraničenu razliku između Srba i Bošnjaka, to jest nas i njih koji smo primorani da živimo jedni pored drugih i tako sprečavamo svoj međusobni ekonomski i kulturni razvitak, rešenje problema suživota se i samo nameće. Granice su spas!

Sve je posvećeno jednom cilju, a to su dva cilja! „Vojvođaneri“ hoće da razbiju Srbiju, ali ne zbog uzvišenih ideala, nego iz karijerističkih razloga. Na taj način, govornik dvostruko diskvalifikuje priču o vojvođanskom identitetu: ona ne samo da predstavlja pretnju po celovitost Srbije, nego čak ni oni koji je pričaju zapravo u nju ne veruju. Vojvođanski identitet je veštački (namenjen „bivšim Srbima“) i može se braniti samo iz razloga sitne vajde, nikako iz iskrenog uverenja (kao, recimo, srpski).

Kako je govornik na osnovu jedne šale, kako god neukusna ona bila, zaključio da je njenim autorima cilj zasnivanje nove nacije, cepanje države i nasilna asimilacija Srba? Nije poznato.  Poznato je, međutim, da su mnogi građani Srbije strašno osetljivi na separatizam i da će ih ovakve izjave načiniti najblaže rečeno podozrivim prema zastupnicima vojvođanske autonomije. U tom smislu, izjava sadrži i elemente zastrašivanja.