Demolizam.rs

Funkcionisanje sistema uprave ne zavisi od ‘običaja’, niti od navika i sličnih proizvoljnih kategorija delovanja, već počiva na zakonu i protokolima te to što neko nije ukidao Islamsku zajednicu samo znači da mu to nije bilo u opsegu pravnih mogućnosti. Svakako, Mahmutović ovom prilikom pokušava takodje i da bude jedan s narodom, da pokaže kako tamo zli munafici i nevidljivi mufljuzi prete radu boraca za prava gradjanja i da gradjani trebaju prepoznati doticne kao nečasne, a samim tim i one koji ne mogu služiti narodu.

Iako je Jovanović ovom prilikom gadljiv na populizme drugih političara, nije mu promaklo da ih sve strpa u isti koš i njihove politike proglasi krivima za sve što ne valja u zemlji. Naravno, jedini spas je u idejama koje zastupa LDP i oko njih se svi moramo ujediniti.

Može vlada da hapsi, al ko će da sudi?! Vulin bi imao mnogo više kredibiliteta da je predložio da će vlada i da im sudi, i to po kratkom postupku, pa da se izborimo sa korupcijom jednom za svagda! Ovako, em neće da reši problem, em će da se sukobi sa ustavom Republike Srbije koji u članu 123. kaže sledeće o nadležnostima Vlade:

Vlada:
1. utvrđuje i vodi politiku, 
2. izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine,
3. donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, 
4. predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese drugi predlagač,
5. usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom, 
6. vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom.

Sigruno se tu negde krije i ovlašćenje za hapšenje, samo mi nemamo oko sokolovo kao Aleksandar Vulin.

Osim što je sama konstatacija da Ivica Dačić kao premijer jedne zemlje “može da se viđa s kim god hoće”veoma problematična, posebno je teško zamisliti da bi ga Velimir Ilić tako srdačno branio da ne sede zajedno na sednicama vlade. U nastavku se, umesto odgovora na pitanje da li premijer Dačić duguje objašnjenje javnosti što se sastajao sa jednim od glavnih ljudi iz Šarićevog klana, ministar Ilić odlučuje za taktiku napad je najbolja odbrana što predstavlja klasičan primer logičke greške ‘ti ćeš da mi kažeš’. 

Ako postoje indicije da je neko počinio teško krivično delo, on ne može da bude ni premijer ni ministar dok se ne završi istraga. Ne postoji ta suptilna razlika, na koju se Tadić poziva, koja nekoga može da učini podobnim za mesto ministra unutrašnjih poslova, ali ne i za premijera. Ili je Dačić nevin dok se ne dokaže suprotno, pa zbog toga ima pravo da bude i premijer i ministar, ili postoje ozbiljne indicije da je počinio teško krivično delo, pa ne može da bude ni jedno ni drugo dok se ne završi istraga. Tadić nam u stvari objašnjava da je Dačić malo trudan, pa je to jedan od razloga zbog kojih nije hteo da mu prepusti premijersko mesto. 

Ovakve tvrdnje su suštinski jedne od najčescih u naših političara kad pokušavaju da objasne fundamentalno jednostavne koncepte sa komplikovanim procesom implementacije. Jeste da u Srbiji postoji plodne zemlje, jeste da proizvodnja hrane uvek donosi prihode, ali daleko od toga da sve sto treba da uradimo je da posejemo zemlju. Nedostaje citav niz mera, politika, subvencija, podrške, infrastrukture, marketinga, plasmana itd. Lepo je znati sta se hoće, ali daleko od toga da su ovako bitni procesi samo stvar nečije odluke.

Opet ista varijanta, prava su jedan veliki švedski sto, pa svako dodje i uzme ono sto najviše voli ili želi. Ali zakoni i prava nisu švedski sto, nego unapred definisan meni, ako već pričamo na taj način. Svakako, ovde ministar želi da se opere od odgovornosti za položaj manjina koje navodno zastupa i prebacuje na njih odgovornost za stepen uživanja zakonskih prava. Takodje, imamo i ovaj element mrtve ruke, po principu ako ne uzmemo nikakva prava, praktično ćemo da umremo i nestanemo, te bi trebalo sad jel da se trgnemo na akciju, dosta smo čekali da oni kojima je to posao i nešto urade.

Ovo je fantastican primer kako se pokušava raditi kontola štete tako što se ignorišu sve činjenice i problem prebacuje na medije koji tabloidno izveštavaju o nekom postupku. Mislim, mediji ne bi imali šta da izveste da se ta tabla nije stavila. A svakako, očigledno nije bitno šta ta tabla predstavlja, nego se vašarski priča o kvalitetu njene izrade I upotrebljenog materijala, u fazonu da je bila od mermera, e tek bi tad bila frka.

Tipičan primer demagoške smicalice kojom ministar Ljajić „razotkriva“ namere svog političkog rivala. On će nama pričati o pravima!? Prava su zamagljena i nedovoljno jasna kategorija. Fotelje su konkretne i opipljive. U političkom životu nema većeg motiva od fotelje, kad ti kažem.  

Nije samo ministar Bačević onaj koji misli da je ovaj kanal genijalna ideja, to potvrđuje i činjenica da se za partnerstvo otimaju i Vašington i Moskva, iako Kinezi ubedljivo vode. Dobri poznavaoci geostrateških prilika ukazuju da Moravski kanal može da predstavlja novog ‘Gavrila Principa’ u remećenju odnosa između svetskih sila. Ministar Bačević zamera široj, nestručnoj, javnosti što komentariše ovu temu jer ni on sam nema saznanja o tome da li je ovaj projekat isplativ (“šta bi bilo kad bi bilo” odgovara Bačević u interjvjuu) ali zato se i radi studija opravdanosti. S druge strane, ministar je siguran da, čak i ako nema dovoljno vode, kanalom uvek mogu da plove brodići koji transportuju velike količine materijala koje će proizvoditi novi industrijski centri koji će biti vezani za Moravu. Sve to će rezultirati i sprečavanjem odumiranja sela u delovima Srbije koji su vezani za Moravu, jer gde je kanal tu je i industrijski centar, a gde je industrijski centar – tu je i selo! I kako da onda to ne prihvate braća Grci i Makedonci, kad se u selo kunu svakog jutra, uz kafu. 

U zemlji koja godišnje ne može da završi 20km autoputa i u kojoj se teret rečnom mrežom transportuje jednocifrenim brojem kilometara po jedinici vremena, a koja uz to ima veliki i galopirajući deficit, svaka priča o ovako grandioznom projektu - čiji završetak čak i ne zavisi od nje same, je u najbolju ruku samo lep san.

Oproban demagoški pristup lične diskvalifikacije onoga koji saopštava, njegovih namera i ambicija. Time se omalovaži tema, gurne u drugi plan, i obesmisli pitanje odgovornosti za ono što je učinjeno ili nije učinjeno. 

Toliko smo ih sve zadužili! I Engleze i Francuze i Holanđane i Nemce, dobro, njih malo manje, ali svejedno, morali su da uče istoriju, morali bi da znaju za našu patnju i stradanja na Kosovu polju samo da bi njih sačuvali!

S druge strane, čak i da pretpostavimo da je sve ovo istina (a nije) i da evropski političari sve to znaju (a ne znaju), pre će biti da su im mnogo važniji pregovori sa kosovskim vlastima i kriterijumi koje Srbija treba da ispuni, nego privrženost istorijskim stradanjima srpskog naroda koji nikako da obasja svetlo pravde.

Teško da je razlog pobede jednog tima u tome što su želeli da postignu više golova a prime manje. Ako bi Murinjo tako pokušao da objasni svoju sofisticiranu taktiku na konferenciji za štampu, novinari mu verovatno ne bi dali ni da završi rečenicu jer bi mislili da se šegači sa njima, pošto im svojim odgovorom ništa nije rekao. Sa političarima, kada su u pitanju mnogo ozbiljnija pitanja, imamo mnogo više strpljenja. Ako već ne žele ništa da kažu, onda je poštenije ništa ne reći, nego servirati ozbiljan odgovor koji u stvari ništa ne znači.

Dragi muškarci, pomozite svojim damama- podelite kućne poslove, usisivač u ruke, varjaču u šerpu, knjigu u šake, čitajte deci priče pred spavanje, odgovarajte na sva njihova pitanja o svetu u kom živimo... Neka se vaša dama večeras zavali u fotelju, sipajte joj omiljeno piće dok vi perete suđe ostalo od večere. Čuvajte vi psa, mačku, decu dok je ona napolju sa prijateljicama...

Hajde da se uozbiljimo, nije ovo tekst za ženske časopise. Kakvo sad koketiranje sa feminizmom!? Znamo šta je posao žena i gde je njihovo radno mesto u Godini beba! Možda njima nije do toga, ali, ko ih pita - moraju i one na svoj način doprineti prosperitetu Srbije. Šta su drugo naše dame, nego majke! I zato, dragi građani, za sve ste sami odgovorni, od funkcionisanja fabrika i proizvodnje, do demografske situacije u Srbiji! Ako svako bude radio svoj posao, to jest 'ono', neće više biti problema sa konkurencijom. Sve ćemo potući na polju pravljenja beba, pa nek neko posle kaže da u Srbiji nema proizvodnje. U krajnjoj liniji, biće više radne snage za porodične firme.

Slušaj, Sizife, igra je nameštena, taj kamen će se opet survati na dno čim ga budeš izgurao do vrha. Zato zapni što jače možeš i nastavi da guraš!

Ako se izborna procedura smatra neregularnom, rešenje se mora potražiti izvan te procedure - na sudu, ili pred međunarodnim institucijama, ili na ulici. Ako se pak na izbore izlazi, onda se implicitno priznaje njihova regularnost. Obe mogućnosti su otvorene, ali ne u isto vreme.   

Govornik bi da osudi svoje protivnike kao lopove i prevarante, i što je još važnije, da objasni nedovoljno dobar uspeh sopstvene stranke, a sve sa ciljem da ubedi svoje glasače da u drugom krugu glasaju za njega u što većem broju. Međutim, ne uviđa da seče granu na kojoj sedi. Ako su izbori namešteni, zašto bismo na njih uopšte izlazili? Zar nije bolje da ostanemo kod kuće, ili pravdu potražimo na nekom drugom mestu?

Beli glasovi su otvoreni za kritiku kao i svaki drugi politički potez. Možda su bez efekta, a možda su i štetni, ali nikako ne mogu biti oba istovremeno. Ono što nema efekta, ne može biti štetno, a ono što je štetno, ne može biti bez efekta.  Govornik kao da želi da se osigura, za slučaj da jedna od ovih optužbi nije sasvim uverljiva, pa joj onda brže-bolje dodaje i drugu i tako protivreči samom sebi. Kao da i sam uviđa ovu protivrečnost, on štetu preimenuje u "šteticu", ne bi li je što lakše pomirio sa onom "statističkom greškom". Ali ako je ova "štetica" tolika da od nje zavisi da li će jedna stranka preći cenzus ili ne, onda ona ne zaslužuje deminutiv. Da li je ispravno kazniti konkretnu stranku na ovaj način, ili ne, drugo je pitanje, ali ako je cilj kazniti je, i ako je ovaj cilj postignut, onda se svakako ne radi o "statističkoj grešci". 

Ništa toliko ne boli nego kad vas rođeni narod izda za 1500 dinara i tanjir janjetine. Bezrezervna vera u iskrenost naroda i požrtvovanost da se zajedno pobedi i stvori bolja Srbija utopila se u rakiji i pečenju. Prodali su veru za večeru. Stisnu vam ruku, pogledaju vas u oči, kukaju za promenama, a onda ne glasaju za vas. Pa kakve promene oni hoće!? Ja sa ovakvim narodom više ne mogu - to slavi čitav dan, nisu mogli da se strpe do zatvaranja birališta. I umesto izborne pobede, na prazan stomak zariše mi jedan nož u leđa, drugi u srce.

Govornik bi da u isto vreme bude i pragmatičan i principijelan, čas zagledan u prošlost, čas u budućnost. Kada oni koji su podržali bombardovanje njegove zemlje, dolaze u državničku posetu državnom vrhu kome i sam pripada, onda je vreme da se okrene novi list, i da se neprijatna prošlost ostavi iza nas, zarad dece i njihov budućnosti. Kada, međutim, slični ljudi dolaze u posetu opoziciji, onda se to ne može oćutati, onda se ne reaguje pragmatično, već emotivno, onda se otvaraju stare rane i potežu najstrašnije tragedije kroz koje smo prošli tokom bombardovanja.

Međutim, principijelnost se ne može uključivati i isključivati po volji, kao pegla ili usisivač. Moralna indignacija ili postoji, ili ne. Ako se u jednom slučaju savest ućutkuje iz pragmatičnih razloga, onda je najblaže rečeno čudno ako ona spontano progovori baš kada moj protivkandidat knjiži političke poene. Ako se sa stranim državnicima mora sarađivati iz pragmatičnih razloga, zašto se i sa bivšim gradonačelnicima ne bi sarađivalo iz nekih drugih pragmatičnih razloga? Jednom kada smo principijelnost žrtvovali pragmatizmu, nemamo prava da druge optužujemo kad čine isto što i mi.   

Drugi se na ovim izborima bore za vlast, ja jok. Ja samo slušam narod. E sad, ako mi narod kaže da treba da osvojim vlast, a kaže, šta ja tu mogu da uradim? Mene je narod izrodio, pupčanom vrpcom me hrani svojim mislima i željama, ja narodu moram vratiti. A narod zna: drugi kandidati (za koje valjda glasa neki drugi narod) rade u interesu stranih zemalja i na osnovu preporuka nekakvih agencija dok sam ja puki glasnogovornik želja i htenja naroda, i to čitavog naroda. Nemojte mi molim Vas deliti narod na one koji hoće u Evropsku Uniju i one koji neće, nemojte o tome šta ko misli o Kosovu, pustite sad poljoprivredne subvencije i sporne privatizacije - narod je jedan, narod je moj, a ja sam narodski! Ostali su višak, statistička greška prevođenja glasa naroda u nekakvo javno mnjenje. Ali ne znaju oni - ne glasa javno mnjenje nego narod!

Policija se ne bavi političkim odlučivanjem, ali da se bavi, ona bi to mnogo bolje - Rome bi naselila negde po planinama ili pustim ostrvima, da ne smetaju poštenom svetu. Ovako, šta je tu je - gradska vlast je odgovorna, a policija nema ništa s tim, pa ne bi ni da se meša, osim ako je neko napadne. U međuvremenu, praktikujte malo kulturu dijaloga, razgovarajte, ne mora sve silom.

Govornik koristi logiku koja ima smisla u svakodnevnom životu, ali ne i u funckionisanju države - ko je napravio problem, taj neka ga i rešava, ostali imaju prava da stoje po strani. Državni aparat, međutim, nije tek skup privatni lica, nego koordinisana celina u kojoj svako ima svoj zadatak. Naravno da uloga policije nije da donosi političke odluke, ali joj to ni za poslovičnu jotu ne umanjuje dužnost da radi svoj posao, odnosno štiti red i zakon, a ne samo sebe samu.

Gde god da ste se rodili - rodili ste se na Kosovu. Gde god živeli - živite na Kosovu. Šta god mislili o Kosovu i državnoj politici prema njemu, vaša vrela krv misli što i naši govornici - da vam je mesto na barikadama, u novom kosovskom boju.

Državna politika prema Kosovu je ozbiljno i teško pitanje oko kojeg među građanima Srbije postoje duboka razložna neslaganja. Međutim, ako je borba za Kosovo organska, instiktivna, biološka stvar, onda nikakvih razložnih neslaganja nema niti ih može biti, tim pre što se ovde razum i ne pita. Svi mislimo isto, jer smo svi krvlju vezani za kosovsko tlo, a ako se nekom čini da misli drugačije, onda ne treba da sluša svoj razum, nego svoju krv. Naravno, tamo gde govore krv i tlo nema mesta za individualno mišljenje, slobodnu volju, argumentovani stav, niti razumnu raspravu. Tamo svi mislimo isto. 
   

Imam ideju, ideju o poslu koji treba da se uradi, to je ideja koja treba da postane sastavni deo naših života i ja bih da se mi okupimo oko te ideje. Mi ne želimo da pobedimo na ovim izborima, mi želimo da se dogovorimo oko te ideje. Dok drugi pričaju o zapošljavanju, ja nudim ideju o poslu koji treba da uradimo. Da nikad više ne dođemo u sitaciju da shvatimo da smo bili bez ideje, bez cilja, nego da nas napokon povede razum. Treba, kao društvo, da vidimo cilj, ali baš onako kako on treba da se vidi, inače nećemo obaviti posao, bez obzira na ovu ideju koju ja imam. Šta koju ideju? Pa ovu o kojoj vam sve vreme pričam...

Neću više da pišem domaći, jer će nastavnica opet da ga ocenjuje. Što ona jednom ne donese domaći da ja nju ocenim? Radi li ona uopšte domaći? Ne radi?Pa što onda ja da donosim svoj samo da bi ga ona ocenila, kad ja ne mogu da ocenjujem nju? Nije fer!

Biti na vlasti ima puno dobrih strana, ali i poneku lošu. Na primer - opozicija bdije nad svim vašim potezima, kritikuje vas i pokušava da nađe grešku u svemu što u znoju lica svoga uspevate da uradite. Zašto ne bi moglo malo obrnuto? Zašto oni ne kažu šta su uradili, pa vi njih malo da kritikujete? Molim, nisu ništa uradili? Pa zašto biste onda sa njima razgovarali kad oni mogu da kritikuju vas, a vi ne možete njih? Nije fer!

Međutim, baš kao i odnos nastavnika i učenika, ni odnos vlasti i opozicije nije simetričan. Da radi može samo onaj ko je na vlasti, onaj ko je u opozicije ne može, iz prostog razloga što nema s čim. Ako se uloge zamene, pa onaj ko je na vlasti ode u opoziciju, i obrnuto, onda će govornik imati priliku da zauzme komotnu poziciju kritičara umesto teške i odgovorne pozicije državnog službenika. Ali dok je tu gde jeste, nema prava da se duri.

Iako su mu usta puna slobode, svaki Leonida potajno sanja o nekom Kserksu i njegovoj okupaciji. Jer, kad ne bi bilo Kserksa, ne bi bilo potrebe ni za junačkim otporom, čeličnom disciplinom, spartanskim jedinstvom, itd. Zamislimo Spartu bez Kserksa, slobodnu, mirnodopsku, bezbrižnu. Leonidini vojnici su se potikali svaki na svoju stranu – jedan uzeo kredit za stan, drugi čeka da mu se žena porodi, pa kupuje bebi opremu, treći letuje na Kritu, četvrti čeka posao na birou, peti još uvek živi u maminom podrumu i po ceo dan igra nintendo... Sve u svemu – beda individualizma i nezainteresovanosti za spartanski nacionalni duh. Ali kad je tu Kserks – onda se maršira u istom stroju i gine do poslednjeg čoveka. Nezgodno, nema šta, ali nacionalni duh – nikad življi!

 Naši govornici poručuju:  Nije bitno da li su ljudi slobodni i kako žive, nisu bitne njihove sitne brige i zadovoljstva, bitno je organsko jedinstvo, odnosno, "nacionalni duh".   Beograd je nacionalno zakržljao, jer se njegovi građani, poput građana svih velikih gradova na svetu, bore sa svakodnevicom, a ne protiv bornih kola i inostranog političkog zuluma. Kako bi se nacionalno jedinstvo u prestonici regenerisalo, dobro bi nam došla jedna mala okupacija i malo više spoljašnjih pritisaka, a do tada bi valjalo da za svoju maticu prihvatimo one koji imaju više nacionalnog duha od nas.

E, sad kad su mačke stavile potpis na inicijativu o čuvanju slanine, sve je rešeno. Jer, ako neko prekrši dogovor čeka ga... pa šta tačno? Koje sankcije sleduju onome ko prekrši dogovor? Nikakve? Po čemu se onda potpis razlikuje od bilo kog milion puta ponovljenog predizbornog obećanja? Pritom, ono na šta su se potpisnici obavezali ("da će krenuti u departizaciju posle izbora"), toliko je uopšteno i neodređeno, da ga je praktično i nemoguće prekršiti.

Novinar je u jednoj stvari ipak u pravu. Stvarno jeste indikativno da "prilikom kontakta sa strankama nikoga nisu morali naročito da ubeđuju". Što je džabe, i Bogu je drago.